Нон-стоп су биле те експедиције до Галовице, па идеш тамо негде у шуму поред реке, печеш кромпир. За дете је то много лепа средина, јер ту можеш да се играш, а поред воде имаш лепу енергију – смирује те, опушта, вади стрес из тебе. Као и шума, обзиром да су блокови доста пошумљени. На месту тржног центра „Нови Меркатор“ био је један прелеп гај, иако сам га видео једном или два пута у животу. Тада није била завршена ни улица, већ је био макадам уместо булевара који се сад ту налази…, тако да си се из лудила зграда, бруталистичке архитектуре, одједном налазио у шумици. Ето видео сам то једном, двапут, и… нестаде.

Мој прозор гледа директно на бивши „ИМТ“, на велики трафовод од ког крећу далеководи, ту је био и неки металуршки комплекс, хангар од старог аеродрома – и баш ту сам отишао на свој први рејв. То је буквално један индустријалистички поглед и сигуран сам да је он у мојој подсвести утицао на то да електронска, заправо „технолошка“ музика у мени роди „то нешто“. Када сам био мали дечак увек сам се качио за нешто што има електронику у себи; увек ми се нека лампица палила на електронику и сигуран сам да је то што сам из блокова утицало на то да волим техно, електронску музику, као и на цео израз којим се бавим.

Кажу да су сплавови били епицентар клабинга – ја их не видим тако. Њихов прогрес је био као ролекостер од успона до пада… Укратко, тако се развијао клабинг на овој страни реке.

Чини ми се да Новом Београду итекако фали културни садржај како би он реализовао свој пун потенцијал. Руку на срце, овде има људи који никад нису напустили блокове – нема кола да ти прете, имаш радњу, имаш све што ти треба за живот у сваком блоку, не само у мом. Има људи који стварно нису напустили блок годинама – не треба им ништа, ту су. Ако имаш такав локални менталитет – како ћеш их придобити? Па, тако што ћеш им пружити нешто локално. Ево – је ли ти фрка да изађеш из блока? Можеш да се прошеташ по блоку, па доживиш нове садржаје… Они прво подижу обрве, па се одједном јаве нови људи који су заинтересовани и тако то крене…

Нови Београд је посебан због те отворености, ширине која је овде присутна. Сад је то мало покварено новим зградама, али низ Јурија Гагарина када си кретао од бувљака, имао си једино место у Београду где је хоризонт потпуно отворен.

Са свих страна – ја видим хоризонт.

Јежим се када мислим о томе, јер је веома моћан осећај доживети тако нешто. Да бацим поређење – био сам у Астани у Казахстану на неком тргу који је несразмерно преогроман, те имаш позицију где је са својих 360 степени отворен цео хоризонт. Нигде нема ништа што ће да блокира хоризонт што је мене довело близу суза. То је тако специфичан осећај и никада касније нисам доживео ништа слично – осим на Новом Београду.

У блоку 70 имамо велики „Кинески тржни центар“ и то је веома утицало на то шта данас једем. Мој први сусрет са кинеском храном је, додуше, био у граду, али нисам разумео тај велики хајп око тога, тј. зашто сви драме око те клопе. Онда су код нас дошли Кинези, па отворили тржни центар и ресторане, и ја рекох хајде да пробам. Схватио сам одмах зашто драме… Од тог момента су ти ресторани доста утицали на моју перцепцију кухиње, хране, чак мало и хигијене, али и начина на који се ја обраћам том кувању и мојој позицији у кухињи. У мом омиљеном кинеском ресторану у блоку је занимљиво да имају српски мени и кинески мени. Кинески мени има рецимо десет пута више артикала и неће да ти помажу при избору, тако да може да се игра „кинески рулет“. Одеш тамо, убодеш и кажеш: „То ћу!“. Тамо има јела које ја никад у животу нисам видео – служи се нека риба у неком броду, постављена са неким украсима на великом стакленом столу који се ротира. Седи њих 20 за тим столом и има 14 јела, па онда они сви мало „чапну“ па окрену, и тако сви једу по мало од свих јела.

Неко воли ногице, неко око, а неко мозак од лемура…

За мене је Нови Београд воља за непредајом. На пример када сам пуштао лајв музику у карантину, мени је било топ –  новобеоградски пентхаус лофт од 130 квадрата и висине плафона од једно 5 метара, па се нисам осећао скучен. Ти стримови су ми били контакт са много људи. Ја сам неко ко се бави разменом енергије цео живот – пуштам музику, улажем себе у то, људи реагују, враћају ми, па онда идем даље, враћам њима, а они опет мени и то је та цикличност која се одгирава. За време мојих стримова у доба ванредног стања никада у свом професионалном животу нисам доживео да ми неко шаље толико љубави. Ту је било толико љубави да сам се осетио погођен том елементарном појавом, том огромном силом којом су ме опхрлили. Осетио сам колико сам мали и колико сам ја само делић свега тога….