Зовем се Александра, радим под псеудонимом ТКВ и одрасла сам на Фонтани. Живела сам  у чопору, тако да су животиње увек биле саставни део мог живота. Увек смо вукли неке кучиће по улици са нама. Имали смо пар кучића који су имали мале, па смо се бринули о њима, правили смо им кућице и то нам је била главна занимација. Нашег пса је сестра Милица нашла испред куће и живео је 19 година. Тај пас је био саставни део породице и то је било најпаметније биће икада…, као човек у облику пса.

Сећам се фотографије која је настала када је Милица донела куче. Имала сам шест или седам година, а на фотографији се види како стојим испред јелке и држим куче предње шапе, а оно ми је било до струка. Никада није било на повоцу и увек је ишло за нама. Она је била наш пас чувар и никада је нисмо дресирали, само нас је увек пратила и саживела се са нама. Сећам се кад смо баш били клинци да је ту увек била иста екипа деце која се играла заједно. У та зла времена, деведесетих година, било је разних људи на улици, а пас је увек правио „штит“ између њих и нас. Сећам се пар ситуација где су били неки лудаци, који нам нису били директна претња, али је она увек стајала између тих људи и нас, лајала и на крају их отерала. Она нас је пребројавала – дође ту где се играмо, стане, преброји нас као овце и оде негде даље. Она је била мој „спирит енимал“, јако паметна, те када размишљам о свом детињству у блоку, она је била саставни део свега тога…

Нови Београд је утицао на мене. Генерално графити и стрит арт – одређује их средина у којој се налазиш. Имаш осећај да то теби припада и да ти припадаш томе и да стално желиш нешто с тим да радиш.

Имаш осећај да слободно смеш нешто да урадиш, јер ћеш га на неки начин учинити бољим, па ти је онда природна реакција да ту нешто црташ.

Апропо графити културе која јесте везана за Нови Београд и блокове и идеја о томе да је то худ – када сам била клинка гледала сам неког лика из краја који црта графите како је осликао цео један део зграде прекопута нас и ишао је редом – лик је писао једно те исто, али све је било другачије исцртано. Данас када погледам те графите „умирем“ од смеха, али се сећам, као да је било јуче, како су сви били одушевљени њима.

На Новом Београду, ти са свима дипломатски испреговараш и ако је потребно нађеш место где ће њима бити драго да насликаш графит.

Моје комшије су одувек били цареви… Живела сам у том улазу од девет спратова и ту се искрено не зна ко је од кога био луђи. Међутим били су толерантни – добар део времена нисам имала простор, јер нисам могла да га приуштим, те сам морала да се сналазим тако што сам цртала испред врата од стана. Ту сам све живо ишарала – то је био шоу програм, а баш ту су све комшије пролазиле. Заправо су ме сви сви кулирали, тј. нико ништа није говорио, јер су имали разумевања за то што ја радим.

Тај блоковски менталитет те увек гура на нешто ново и напред, мораш да се исцимаш – то су ствари које су непроцењиве.

Једно од првих места где сам почела да радим је била наша гаражу у блоку, која је увек била затрпана неким ђубретом, чудима, због којих је била непроходна. Ту сам једне године расклонила метар са метар простора и нешто сам радила – поготово зими, када не можеш нигде и мораш да се снађеш. Једне године је била баш нека тешка ситуација и зима, све је било како не треба и ја сам морала нешто да цртам. Цртала сам неку насмејану жену, што је контра од онога што сам заправо осећала, не бих ли себе мало подигла. Годину дана након тога, након што сам направила постере и лепила по улици те веселе жене, оне су изашле у књизи „Педесет најбољих жена у стрит арту“. То су неке ствари које нико не може да ти узме, јер знаш одакле су дошле, шта си радио и колико си морао да се исцимаш. А опет, ниси их радио са предумишљајем, него си био искрен у томе што радиш.

Мој друг Миле из блока и ја имамо обичај само да се возикамо колима по Новом Београду… Имаш осећај да се шеткаш наоколо, а то је оно што волим. Обиђемо све, идемо од почетка до краја и само се возикамо. Доста сам возила и бицикл и волим да возим бајс кроз Нови Београд, јер све можеш да завршиш и осећаш се лепо.

Људи кажу: „Нови Београд је ружан“ – па, јесте ружан, ал’ га волиш… Има нешто лепо у тој ружноћи.

На Фонтани се осећам најлепше. Када изађем на терасу на 9. спрату видим цео град – блокове, Генекс, целу панораму – од Храма, „Клиничког центра“, цркве „Светог Марка“, чак да смо мало више на ћошку видео би се Победник, а са друге стране се наставља Земун. Та тераса је једно од мојих омиљених места на Новом Београду. Волим и „Студентски град“, јер сам ту пуно времена провела као клинка, као и обе школе, тј. школска дворишта…

Графити су и уметност и вандализам.

Ако замишљамо графите, културу и уметност и тај начин живота као неку скалу, с једне стране је вандализам – дистрој тј. уништење, што је у реду и мора тако да се дешава, јер је виталан део целе приче, онда имаш неку средњу скалу која је између и балансира, а затим на крају тога стоји само лепа слика. У суштини, то је савремена уметност и зато је то толико живо и уметници одређују шта ће то да буде. Имаш људе који цртају и људе који гледају споља и ту се перцепција разликује – да ли ћеш рећи да је то уметност или вандализам, јер не постоји никаква институција или инстанца која одређује то. Постоји факултет, постоји теорија, људи који то бележе, али је то и даље слободна култура коју су направили млади људи, тј. млади људи у проблему који покушавају да ураде нешто са својом средином и да се изразе на неки начин – то је оно што је невероватно.

На Новом Београду треба да постоји нешто што се дешава, а да није тржни центар и да није сурова блеја у блоку.

Требало би нешто да се деси за оне који желе нешто да ураде, тј. да могу негде да се окрену, а да не морају да иду у град. Ни то није толико лоше, да се оде мало до града… Прошетај се, види… Међутим, било би кул за неке узрасте да те навикава твоја средина да имаш где да се окренеш. Нови Београд би требало да има свој центар и свој центар културе, неку кулутрну и забавну понуду да људи могу да бирају. То се никада није десило, тако да Новом Београду апсолутно треба неки велики културни центар или барем нешто што ће да се дешава овде.