Мој улаз је био први до Булевара Николе Тесле, те када пређем улицу ка Дунаву ја се више не налазим у граду, већ на некој слободи.

Када смо били клинци у блоку, ми смо били „полигонци“, а прекопута нас „пекарци“. Биле су две исте зграде у улици Гоце Делчева, једна која излази на један полигон, а друга која је у улазу имала чувену пекару „Милан“. Тако смо се звали и распознавали као „пекарци“ и „полигонци“ и играли фудбал једни против других… Измислили једну игру док смо се играли ту у крају, која се звала „Циљ“. Ту је била једна бандера која је представљала циљ, а ми смо се делили у две групе – једна група је чувала тај циљ, а деца из друге групе су морала да се разбеже. Затим смо имали сат времена да бежимо, док нас други јуре. Фора је била да за сат времена мораш да се вратиш на циљ да би се тај „обруч“ сужавао. Сећам се да смо за време игре ишли код ортака да једемо палачинке – као, ми играмо „Циљ“, а у ствари хасамо палачинке и играмо „ФИФУ“.

Када будем имао децу волео бих да и они док одрастају имају оно што сам ја имао…

Да могу да иду на пецање, да играју фудбал напољу, да могу да се јуре, а да их видим с прозора – као што је мене кева гледала са терасе и драла се да се вратим кући на ручак. А не као сада – седим на тераси на Дорћолу и размишљам: „Где ли се ова деца играју…, по хаубама?“

Моја основна школа се прво звала „Жарко Зрењанин“, а после „Краљ Александар I“, па сам ишао у „Девету гимназију“ која је исто на Новом Београду, а затим сам уписао и „ФДУ“, тако да сам у све школе ишао пешке. Хтео сам да упишем „Трећу гимназију”, па сам један дан пре пријемног отишао чисто да видим колико ми аутобусом треба до школе. Кад сам схватио да ми треба 45 минута, био сам у фазону: „Ма, нема шансе, има да упишем нешто овде! Да морам да се будим раније због школе, то ме стварно не занима.“ Сво образовање сам стекао на Новом Београду и поносан сам на то, јер мислим да су новобеоградске образовне установе веома добре.

Имао сам изузетну прилику да упознам разне људе. Имали смо кладионицу у блоку, у којој је било невероватних типова – од коцкара до полу-лудих ликова. Када си клинац теби све то изгледа као да си у неком циркусу. Није лепо, ал’ ето, ми смо ту седели када смо имали неких 14 или 15 година са људима од 40, 50 или 60 година који су могли да нам буду родитељи, а ми смо ту седили са њима и причали о квотама… Било је ту разних ликова, који су тој кладионици приступали као да је нека атомска физика. То су били прорачуни, системи, праћења, стварно је било специфично…

Мени као глумцу је значио одлазак у кладионицу, јер сам упознао свакакве сорте и профиле људи, тј. схватио да на свету свашта постоји и да све што машта може да замисли, није немогуће.

Упоредићу Нови Београд с тим што тренутно живим на Дорћолу – на Новом Београду имам много већу приватност. Кад изађем, не изађем директно на улицу, већ имам тротоар, па улицу и најбитније је што нема толико гужве и буке… Иако ја волим и дорћолски „25. мај“, чини ми се да је на Новом Београду мало „дивљије“ и запуштеније, те да можеш више да се осамиш.

Можеш више да се изопштиш из лудила, гужве, труба, издувних гасова – на Новом Београду је ипак све мало лаганије.

Предивно ми је што имам прелеп хотел у свом крају – хотел „Југославија“, у ком су се снимали „Балкански Шпијун”, као и „Млад и здрав као ружа“, што ми је било супер када сам био клинац и размишљао како је то све мој крај. Хотел „Југославија“ осим што је историјски значајан хотел, због тога ко је све у њему одседао је и сигурно хотел на најлепшем месту у Београду. После, када сам ушао у тинејџерски период, па схватио ко је све у ствари био у том хотелу, одмах сам скапирао која је срећа и која је привилегија што сам ту одрастао. Ту су одседали фудбалери и разне репрезентације, па смо ми као клинци ишли да узимамо аутограме од њих. Они су били наши идоли, јер смо у крају сви ми, наравно, пеглали фудбал…

Једне године је био неки светски куп у ватерполу, а ја сам за рођендан добио двоглед. Живео сам на седмом спрату и тераса ми је тачно гледала на хотел. Онда сам шпијунирао ватерполисте тим двогледом, а они су ми заправо махали… Сећам се да је ту била и „Хало“ говорница поред које сам срео чувеног мађарског селектора ватерполо репрезентације, а затим сам се скаменио, јер сам видео Тамаша Кашаша, тог чувеног мађарског ватерполисту… Ту су ми сви они у крају и нема шта – они су ту, дошли код тебе, баш ти ликови које гледаш на телевизији и који су ти идоли… Сада су ту, шетају испред твоје зграде и видиш их са терасе.

Ја не бих волео да нам украду ову оазу коју имамо. Нови Београд представља мене. Све ово где сам ја одрастао је утицало на то ко сам ја данас и на начин на који доживљавам живот. Исто као што је на мене утицало када ме родитељи одведу код бабе и деде на село, исто тако и Нови Београд – он је део мене и ја сам део њега.