Зовем се Петар Шљукић, а неки ме можда знају као Спектрума. Долазим из блока 70.

Прве успомене на детињство су ми када сам учио да возим бицикл и бежао од бабе.

Једном приликом сам се изгубио када ме је баба повела са собом на пијацу. Она је отишла да купи мандарине – ја сам помислио да је кренула у једном смеру а она је кренула у другом и изгубила ме жена. Завршио сам у школи код буразера на тренингу. Кад смо били клинци, обично је била блеја испред зграде. Било је оно, звониш на интерфон: „Добар дан, Петар овде, је л’ Славко ту? А је л’ може да сиђе?“. Бацали су нам лопту са прозора. Мени је кева бацала кошаркашку лопту са 9. спрата, па она одскочи 3 метра. Једном је чак и пукла.

Ја сам одрастао са старијим братом који је ’90. годиште и први реп сам попримио од њега. Он је исто снимао нешто са својим другарима када је био 7-8. разред. Тада сам био баш клинац и све то посматрао са стране. Први текст који сам икад покушао да напишем је био у 3-4. разреду, и писао сам га у „Пеинт“ програму и буразер је вриштао од смеха кад је чуо. Упознао сам неку девојку на слави, заљубио се у њу, одлепио, и кренуо да пишем неке глупости. Након неког времена буразер је нашао своју екипу са којом креће да снима реп – исто из 70. блока. То је све екипа из једног одељења из основне школе. Одрастао сам са њима. Они су се дружили сваки дан па сам слушао њихове песме и мени је то било кул. Постоји још екипа из блока, на пример, „Фор кру“. То су њих четворица и био је један дечко, Ропе, Петар Николић. Он је исто из нашег блока, живео је код „Јула“. У том периоду кад сам се заинтересовао за реп, у 7-8. разреду, био сам код њега на снимању музике и спотова и питао сам га да ли би ме повео са собом у студио јер сам и ја хтео нешто да напишем. То је било на лето 2012. године. Написао сам свој први текст, а бит сам позајмио са интернета, што и данас реално радим. Много људи ме напушава за то, ал’ мене „боли уво”. Та прва песма је била од диџеј Сајлента и зове се „Први пут“. Ја ту песму немам јер ми је пукао хард диск. Много ми је криво што је немам, јер је то био неки мој почетак репа.

Када сам се појавио на сцени било је подељено мишљење публике.

Тад сам се ложио на олд скул музику и нисам мислио да ћу икада правити треп или било шта електронски. Било је људи који су причали да сам клинац па су ми говорили: „Какви блокови, какав олд скул, имаш, бре, 14-15 година, о чему ти причаш”. Са друге стране, било је доста оних који су причали: „ајде, оставите малог на миру, има 14 година а пише боље текстове него пола других људи”. Готивио сам да гледам те коментаре и вриштао сам од смеха. Људи се напушавају међусобно због мене, а ја сам то качио на „Јутјуб” из спрдње. Када смо почели да снимамо звали смо се „Блоковска екипа“. Ту су били Јован Станковић, Богдан Силеџић и Саша Митић. Постојали су ми неки узори, али никад нисам био у фазону да будем као они или да правим такав реп. Постојао је само реп који сам волео, слушао и који ми је пријао, па сам на основу тога правио свој стил – никада нисам хтео да копирам некога, али верујем да је њихов реп утицао на мене. На пример, Смоке Мардељано. Ја сам његов реп слушао од 7. разреда. Знало га је и тада доста људи, али ни близу колико га сада знају. Њега сам једном видео у средњој школи и морао да се сликам са њим.

Постоји један дечко чију ми је музику пустила другарица. Послушао сам матру која ми се учинила познатом и схватим да личи на једну песму од Брута. Помислио сам како ми та песма много боље звучи него Брутова. Тај дечко се зове Циклон и никада га нисам упознао, али мислим да има много добре песме. Ту је и Шуби са Бежанијске косе из приче „Шаолин генг“ који прави много добар реп. То је што се тиче андерграунд ликова, а што се тиче моје генерације, ту су МТЗ, из „Фамилије запад“, „Кила 33“ ради исто много добар реп, али ја се разликујем од њих јер они стварно људи „раде реп” – они су окорели олдскул репери. Ја ипак радим оно што ми се свиђа. Споменуо бих и Руду, он је исто много добар лик.

По мом мишљењу Новом Београду не фали ништа. Ја бих одавде само одузимао.

Одузимао бих ове солитере, зграде, овај „Вест“ бих срушио, посадио бих шуму, „А блок“ исто срушио, а „Белвил“ ђене-ђене. Он је направљен са разлогом, због Универзијаде. Али, мени је Нови Београд идеалан овакав какав је. Нек’ граде они свој „Београд на води“. Овде нека оставе како јесте.

Омиљено место на Новом Београду ми је „Биги“, овде где се сад налазимо. Мени је цео блок 70 омиљено место јер се много другачије осећам на целом Новом Београду, када пређем Јурија Гагарина, и када сам овде. Није што је мој, али мислим да је један од лепших блокова. Називе за места у блоку смо покупили од старијих. Било је доста култних места, па ево, и овде смо код „Бигија“. Иза ове кућице је био нацртан графит на ком је писало „Биги“. У једном блоку имамо и „Бигија“ и „Пака“, исти „Вест коуст“. „Пак“ је „коцкица” у ОШ „20. октобар“. Ту су биле такве блеје где дође по 40-50 људи колима, одврне се музика. „Милојица“ нам је био стари, добри фест фуд у ком бисмо јели у основној школи. „Брката Вера“ и „Ониксија“ играоница. Ко не зна за то, може одмах да се пресели.

За мене је Нови Београд начин одрастања и друштво које сретнеш ту. Ове црвене зграде, четвороспратнице, овај пејзаж који смо, срећом, у прилици да гледамо сваки дан. Ја сам Нови Београд.