Игром случаја смо прво клиначки, а онда од 2012. године интензивно кренули у „Урбекс“ авантуру. „Урбекс“, тј. урбано истраживање имате у свакој земљи. То су групе људи, које се интересују за подземне, надземне објекте, тј. генерално за све напуштене објекте и то небитно да ли војне, индустријске, или објекте неких других делатности. Једноставно бих то назвао неком модерном археологијом. Сигуран сам да наша општина има око педесетак напуштених објеката (укључујући подземне и надземне), који су заборављени или употребљени у неке друге намене.

У нама се родила жеља да што више обилазимо Нови Београд, а завршили смо тако што смо проверили цео град – проверили смо сваки вентилациони отвор, гледали шта има доле и да ако можемо да уђемо, како да уђемо…

Ми смо као клинци у оближњем делу Тошиног Бунара, код брда „Калварија“, тамо где је граница са Земуном, наилазили на многе објекте за које се заправо испоставило да су из I светског рата. Све до II светског рата те објекте је правила Аустрија, а затим су Немци налазили те исте објекте и дограђивали их… Када год улазите у такве просторе никада не знате на шта ћете наићи. Осетите разне мирисе, од мириса влаге до мириса људских активности, обзиром да у таквим просторима живи доста бескућника. После пар година смо извештили ноздрве, тј. могли смо да по мирису установимо да ли се унутра нешто дешава или је отварано у претходних двадесет година, или није отварано педесет година. Баш ту на Тошином Бунару било је огромно склониште из времена Хладног рата, које је „ЈНА“ баш добро средила, а изгледало је као из неких најбољих хорор филмова. Ми смо имали неку предратну, металну лампу, ону којој требају две дебеле батерије да би једва радила. Скупили смо напокон храброст и кренули том једва радећом лампом и упаљачима да то истражимо.

Када си клинац пробуди ти се неки интензиван осећај док пролазиш кроз непознато и једва осветљујеш тај мркли мрак…

На једном од путешествија иза челичних врата сачекао нас је гњецав терен и „мирис саркофага“… Након 400 метара уласка у тај лагум прорадили су нам и стомаци, па смо се нећкали да ли да наставимо даље. Детаљније смо лампама осветлили тло и сватили да газимо по слојевима и слојевима смећа. На половини пута, на наш препад, из смећа је искочио неки господин! Затечени појавом нисмо били само ми, него и господин који је прекинуо тишину речима:

„Јао, извините ја да сам знао да ви долазите, ја бих мало поспремио…“

Иако нам ништа није било јасно, човек нам је ускоро објаснио његову ситуацију. Несрећник је целу просторију изоловао донесеним ђубретом како би избегао хладноћу оштре зиме. У току заједничког разговора поверио нам је да је био запослен као професор на факултету, а да након губитка породице и тешког типа дијабетеса је временом постао бескућник. Понудио би нас кафом, али је тај дан није имао… Нашу новчану помоћ је одбио да прихвати… Звучи да је ту нашој причи крај, међутим следеће недеље сам морао да својој пријатељици, која је по занимању новинарка, испричам ову причу. Након што је објавила чланак о господину, на адресу њене редакције пристизали су насумични пакети, што из „Удружења дијабетичара“, што од несебичних грађана. Следећа мисија је била јасна – отићи у ту чудновату јазбину и обрадовати човека…

Један од најупечатљивијих простора на Новом Београду је „ИМТ“-ова ливница, која се налази надомак „Ерпорт ситија“.

То су огромне хале, толико велике, да сам сигуран да када бисте унутра ушли колима да бисте могли да убрзате сто и нешто километара и да се на време зауставите… Ми смо тамо затекли носталгичан призор – радничке шлемове, алате, различите трагове активности и схватили да је неко једног дана дошао у фабрику, где је било стотине радника и само рекао: „То је то. Не радимо више. Спустите ваше алате и опрему и идите кући…“. Све је тако и нађено – од полупопијене кафу, нечије отворене ужине, алата на све стране око покретних трака до делова, модула и сличног. Све и даље стоји тамо…

Осим истраживања волим да туристима авантуристичког духа показујем Нови Београд и зграду која фасцинира људе из целог света – Генекс.

Ту проведемо два сата у објашњавању, ја их пустим да фотографишу, а они често постављају питања о судбини зграде и називају Генекс „Стар Ворс“ зградама или полузакопаним свемирским бродовима. Радивши туристичке туре и ја сам учио више о својој општини и схватио да ми стварно имамо невиђено наслеђе у виду брутализма, који узимамо здраво за готово и не увиђамо да су то такође велики драгуљи за туризам. Наслеђе Новог Београда могу да чувају једино Новобеограђани. Сама општина или држава неће никада сачувати оно што Нови Београд има, колико његови грађани сами могу да га очувају.

Нови Београд је за мене веома лепа успомена из прошлости, тј. из детињства, али и те како поглед у будућност, јер и дан данас по целом његовом концепту је много функционалнији од центра града – што се тиче саобраћаја, паркова и свега тога. То ћу увек ценити и покушати да будем део људи који то желе да заштите.