Зовем се Марко Роквић, имам тридесет две године и рођен сам у блоку 44, тренутно живим у блоку 70, а неко време сам живео и у блоку 45, тако да сам „прошарао“ све савске блокове. Имао сам лепо детињство и много, много ортака испред зграде у тим нашим „ламелама“ у блоку 44. Лопта се играла сваки дан на пољанчету, па наступи прва жеђ, друга жеђ, трећа жеђ, већ код четврте жеђи си у проблему – да л’ пијеш сок или шта пијеш… Блок 44, један од млађих блокова се и није пуно променио, осим тог аква парка, који на крају није ни изграђен. Док смо били клинци на том месту је била пешчара, где смо проводили заиста пуно времена. За нас су то биле пешчане дине за играње – ту смо скакали и правили разне глупости… Верујем да је кева лудела и чупала косу када дођемо кући, зато што су нам патике биле пуне песка.
Било је то безбрижно детињство, иако није било баш најсрећније време због ратова, а после и бомбардовања. Када бих издвојио нешто што ћу памтити цео живот, то је баш везано за бомбардовање. Ми то нисмо толико осетили, јер нам је било лепо док смо се играли по цео дан, наравно све док се није чула сирена, тзв. „шизела“. Мој отац је пре бомбардовања имао турнеју по Канади и мајка, брат и ја смо били сами када је кренуло. Ћале је тада прекинуо турнеју и успео да се преко Будимпеште врати овде. Док још није стигао, ми смо, као и сви, ишли заједно у склониште или подрум… У једном тренутку, одлучили да напустимо блок и одемо код моје тетке у Земун која има кућу са подрумом (јер смо размишљали да ако се погоди зграда, те затрпа подрум, ми смо ћао), у кући имамо више опција…
Тај тренутак када смо одлазили никада нећу заборавити, јер смо за сат времена спаковали два кофера најбитнијих ствари и кренули да излазимо из улаза.
Видео сам своје другаре који играју фудбал, након што смо се поздравили са комшиницом која ми је била као друга бака, а живела врата до нас. Грлили смо се као да се више нећемо видети, плакали и тада ми је мајка рекла да се поздравим са другарима. Нисам имао храбрости и снаге да се поздравим са њима, него сам се као кукавица повукао и отишао, мисливши да их никада више нећу видети. Отишли смо код тетке у Земун, а тетка је примила позив да мора хитно да оде на Копаоник, те се ћале вратио и ми смо после два сата поново били у блоку… Ако дођем икада до онога да ми у минуту прође цео живот пред очима, сигурно ће ми проћи ова ситуација…
Прво искуство јавног наступа би такође могло да се повеже са бомбарадовањем. Никола и ја смо од рођења, обзиром да нам је отац јавна личност, некако означени и у комшилуку, што за несташлуке, што за свашта нешто, а имали смо и гостовања на телевизији, па ја клинац сам ишао да певам, свирам хармонику… Када је било бомбарадовање, онај чувени „Таргет” и певање на тргу, ћале је певао и у једном тренутку позвао Николу и мене да отпевамо песму „Тамо далеко“. Сећам се да су мени ноге саме ишле, иако сам у себи мислио да не желим горе, ал’ не вреди, мене је ћале најавио, иде аплауз и ја сам се нашао на бини… Сећам се да сам добио много „таргет” беџева које сам иначе скупљао, тако да се све добро завршило!