Одрастање у блоку је било занимљиво. Ишла сам у ОШ „Бранко Радичевић“ и имала сам своју екипу са којом сам била „нераздвојна“. Ми смо делили заједнички музички укус и за разлику од остатка школе који је био у неком скроз другом фазону, то нас је још више спајало. Моје одрастање је било предивно због те екипе, али због других људи је увек било неких несугласица и проблема, тако да могу да кажем да су блокови поприлично жестоки.
Блок је тада изгледао другачије него данас, био је више дивљи. Као клинци смо волели да се кријемо у трави, јер када нарасте грмље може да буде и до метар и по високо, па ту може да се крије. Када смо се крили у том грмљу, које је било скроз иза наших зграда, родитељи нису могли да нас виде кроз прозор и то је нама било веома забавно. Није било телефона, па су се драли кроз прозор: „Невена, кући, ручак!“ и онда кад одемо на те ливаде – то је била права слобода. Играли смо се „рата”, „лозинке“, „жмурке”, свега тога што та трава нуди. Додуше, испред моје зграде је био бетон – прави Нови Београд – и то смо волели јер смо цртали кредом, а дечаци су играли фудбал. Постојала је и ливада и бетон, као неки баланс.
Блок 61 је био непријатељски блок када смо били клинци, па смо се и ми девојчице, а и дечаци стално свађали са њима. Ја сам одрасла тако што сам се до 8. разреда борила за себе, под паролом да мене нико неће да дира. Ишла сам у „Тринаесту гимназију” на Коњарнику и тамо дошла са тим „неће мене нико” ставом из блока 45. Међутим, када сам дошла на Коњарник сви су ми изгледали као „наивна деца која само праве Снешка Белића”, а ја сам ипак дошла из блока. Мислим да сам одрастала са наслеђем ’90-их, кланова, опасних људи – осећала сам да морам да научим да се борим за себе, да ме нико не дира. Имала сам утисак да су они у својим школама „брали цвеће”, а ми смо били у скроз другом фазону. То нас је доста изградило временом.
Када сам отишла на Коњарник, приметила сам да људи немају тај наш сленг – цваје, шуља, гиље и то.
Нови Београд има свој сленг. То ми је било баш специфично кад сам била мала, као и то што сам имала екипу која је пратила и занимала се за културу, иако је Нови Београд тада још увек био у пост-фази ’90-их година и њених кланова. Увек је било Новобеограђана који су били кул и са којима си на клупици могао да попричаш о књигама и музици, а успут те они науче и да се браниш.
Ја сам завршила екологију, али се тиме нажалост више не бавим. Због тога ми је све више жао јер сам свесна шта се дешава око нас. Мене највише погађа то шта се дешава на Савском кеју – постало је неограничено насеље у коме се само гради, све се баца у реку, а лети су константно журке. Ове године је због короне то било мало мирније, али сваке године има по неколико журки у исто време, при чему се меша музика са свих сплавова. Да не говорим о природи коју то угрожава, а и људе који ту живе. Нови Београд је раније био другачији, био је много већи проценат риба, птица, дивљих врста, а сада је то место где се људи проводе и делује ми као да је потпуно изгубљен контакт са природом. Раније, док смо ми били клинци, било је можда 10 сплавова и могло је да се шета поред реке – сада тај простор више не постоји. Када је суша и када се вода повуче, тачно се види колико ту има ђубрета. Мислим да на то не може специјално да се утиче и не видим решење тог проблема. Оно што мене највише боли је што људи не схватају да човек живи од воде, и ако о нечему треба да бринемо, то је вода. Наш кеј се више не посматра као део природе, него само као простор да се заради. Уз то се константно граде нове зграде и праве паркинг места на зеленим површинама. Ипак, мислим да се „стари блокови” и даље „добро држе” када је реч о зеленилу, за разлику од „нових блокова”. Ја мислим да људима не би било тешко да рециклирају и примењују еколошке праксе да имају опције за то. Такође мислим да је најбоље кад се становници блока сами организују да нешто ураде, као рецимо блок 70 – они имају супер акције. Када би се то проширило на цео Нови Београд, био би то одличан пројекат. Само што неко мора да се ухвати у коштац са тим.
