Ја сам Мирослав Момчиловић, из 45. блока сам, али сам дете Новог Београда – рођен сам код Фонтане, па сам живео у блоку 70 и сад у блоку 45. Када сам се у 6. разреду доселио са Фонтане у блок 70, имао сам утисак као да сам отишао на крај света. Ту је било само неколико зграда, једна продавница, један аутобус, све остало – нигде ништа, иако је и то имало својих чари… Детињство смо проводили по игралиштима, градилиштима (Нови Београд је стално био у некој градњи), те ми је тај амбијент песка, арматура, пластике и најлона био познат и тада, те смо у тим оквирима проводили време и тако се играли.
Дуго сам размишљао зашто се Нови Београд уопште зове Нови Београд. Код Тошиног бунара је била једна кафана између два светска рата која је отворена 1920-их коју су отворили „Бежанинци“, староседеоци. Власник је назвао кафану „Нови Београд“, јер је све од те кафане до Бранковог моста била мочвара. Занимљив је и податак да чувени Тошин бунар који је био бунар од тог Тоше је био лековит. Ту је наводно била вода која је била јако добра за очне проблеме и ту су људи долазили као у бању. Да ли је то Тоша наплаћивао или не, то већ не знам, али ту је била та бања. Нови Београд је почео да се прави још пре II светског рата, па је рат пореметио те планове, а онда је за време Тита настављен тај пројекат, који је био измењен и друкчије је прављен него што је било замишљено. Оно како је он de facto направљен сад (бар његов највећи део) је на тој мочвари, исушивањем земљишта, на огромној количини песка… Те радне акције где су учествовали радници који су поставили темеље Новог Београда и људи који су ту почели да живе, који су ту добили станове из разних крајева Југославије, све то је имало неки потенцијал; то су били и стари и млади људи који су желели да створе породицу, витални, расположени, није било декаденције, јер се она неминовно створи касније.
Зато мислим да је Нови Београд увек имао један залет и налет и неку посебну врсту енергије овде, посебну врсту духа, па, колико год они то називали „спаваоницом“…
Одувек сам имао идеју да се направи музеј Новог Београда. Постоји неколико феноменалних локација за то, једна је врх Генекса, онај кружни ресторан који стоји празан годинама… Нико ми никад није рекао да не жели музеј, него да је све неки велики лавиринт, као код Кафке. Иди у ову канцеларију, па у ону, па дођи сутра, па донеси папир Смиљи…, то у општини је гробница сваке иницијативе. Можда зато што то није лукративна ствар, не може неком да донесе зараду и да се негде угради, па зато није превише важно. Али, замисли како би то добро изгледало, ту имаш вреће песка из ’47, радничке барјаке, све успомене, све детаље, мислим да би то било дивно…
Не упоређујем га са осталим деловима града, не тврдим ни да је боље ни да је горе, него само на неки начин посебно. Количина људи која живи овде у блоковима је преко 100.000 људи и одједном, једна огромна и лепа река. Неки спој града и Мисисипија. Мени је увек асоцијација на Нови Београд био Марк Твен и Том Сојер. Не знам зашто, тако смо ми увек као деца доживљавали песак, пецања, кријења, лажне пећине. Ишли смо и на Бежанијску косу где су били неки тунели из I светског рата, неке мистерије… то је нама било врло садржајно.
Нисмо имали више културних институција, али су оне биле много важније. Сада их има пуно, а у њих више нико не иде. Мислим да огроман проценат посетилаца биоскопа заправо оде у биоскоп у паузи између два шопинга. Библиотеке су биле свуда по Новом Београду и обожавао сам да идем тамо. Волео сам мирис књига, чак сам их читао и баш у библиотеци. Сећам се да је „Политикин забавник“ стизао петком ујутру, а ја сам могао да га купим, али било ми је драго да га са оним печатом библиотеке прочитам ту, у библиотеци. Ишао сам два пута дневно у биоскоп, од 16 и од 18 часова… Ту је постојао један „бермудски троугао“ – Раднички универзитет, „Фонтана” и биоскоп „Југославија“, па сам се ту се вртео по цео дан. Прва биоскопска искуства сам имао са оцем који ме је водио на матине у „Радничком“ код Студентског града, све док нисам напунио 10-11 година и ишао са другарима или сам. Биле су пројекције ујутру од 10, или „Тарзан“ или „Станлио и Олио“ или Чарли Чаплин, а Брус Ли касније… Мени је то био догађај, одемо тамо у 10, па се враћамо, па да ми ћале купи виршлу у оним чувеним црвеним киосцима који више не постоје. Оне су биле језиве, али сам ја сањао кад ћу да их једем. Мислим да сам се на тим одласцима већ „заразио“ филмом.
Ето, ако сам два пута дневно ишао у биоскоп, значи да сам проводио по четири сата дневно у биоскопу. Осам сати сам спавао, па није ту остајало још пуно времена, мало за школу и то је то.
