Овде у блоку је живела моја бака-тетка, а ја сад живим у њеном стану. Пре пуно година када сам долазила да је обилазим сам прошла кроз овај блок и кејем, а потом схватила да ми се обраћа тај крајолик. Када је дошао тренутак да могу да бирам где ћу да живим отворила се могућност да живим баш овде. Тај поглед са терасе на дрвеће, тај неколико децибела нижи звук у ком се не чује саобраћај, нека та ушушканост која постоји, то су били разлози због којих сам преломила да останем на овом месту.

Под кожу су ми се подвукле шетње. Да изађем и да се сама шетам. Док сам имала пса, то је тек било посебно задовољство, јер пас открива крајолик на другачији начин, па и ти откриваш свашта с њим. Али, ја сам сада свој сопствени пас и на исти начин као он се одушевљавам крајоликом.

Невероватно је колико стаза постоји, можеш да бираш, као неку врсту филма који ћеш да гледаш.

Једном сам била на својој тераси и прекопута на боровима сам видела једну птицу која је била мало необична… Извадила сам двоглед, погледала ближе и схватила да је то чешљугар. Фантастично, чешљугар! То је птица која изгледа као нека јужноамеричка птица из џунгле. Потом сам схватила да он није сам – видела сам још једног чешљугара, па још једног, те на крају јато чешљугара. Онда су долетели ближе мојој тераси, на липу која се налази баш непосредно прекопута моје терасе и почели да певају. Увидех да они не певају мени, већ себи, али сам се осетила невероватно почаствована тиме да јато птица, које видим први пут у животу, слети у крошњу липе и пева из свег гласа. Помислила сам: „Хвала…“

Мене занима начин функционисања градова и шта они могу да постану, где треба да их поведемо. Зато је и основана група „Дивљи Београд“, јер сам осетила да ми морамо да кренемо да волимо природу и да је разумемо, те да је на првом месту приметимо већ у граду. Стално замишљамо те неке Алпе, неке забите кањоне, неку речицу која тече кроз неку шуму и ту далеку и апстрактну природу коју би требало да заштитимо. Не, не, она је сада и овде у граду…

Прво је важно да приметимо природу, па да јој будемо захвални и да јој се радујемо, а затим да прођемо читав низ корака како бисмо се довели у склад са њом и нашом средином.

У блоку 70 код Гандијевог споменика се попела куна да украде неко јаје од вране или свраке. Око ње лете све породице – мама, тата, тетке покушавају да је отерају, али је она намерила да руча. Мој друг је снимио целу ту ситуацију и успео да уфотка баш њу како лови. Сада сваки пут када прођем испод тог дрвета код Махатме Гандија ја погледам горе. Да ми је неко рекао да се куна пење на ово дрво, ја бих рекла да је то потпуно немогуће.

Волим осећај откривања, нпр. када се деси да имам 15 минута времена, ако дођем раније негде. Тада направим круг око неке зграде и гледам на то као да сам у Пакистану или тако негде. Просто гледам, па видим неки хаустор или неки прозор са цвећем који нисам очекивала, неко место где се деца играју или нешто што ме плаши… Омиљено ми је то да ћу нека места тек да откријем. Иако познајем Нови Београд, далеко од тога да мислим да га стварно знам…

И даље имам тај осећај, чак и у сопственом блоку, да откривам нешто ново.

Ми не живимо у малим затвореним системима, већ повезани. Неко ко живи на Новом Београду би требало да освести начин на који живи, те да кроз сваку ствар учини најбоље што може и то не само за Нови Београд. Тако да је јако важно и људима на Новом Београду и уопште људима да освесте ту чињеницу да смо ми велика и жива целина. Ако неко, живећи на Новом Београду, тежи да уради све што може да рецимо прави мање отпада – ево, на пример да рециклира, користи што мање опасних хемикалија у кући, затим да купује храну која је локална и прави мањи угљенични отисак, да једе мање животињских намирница да би смањио количину патње… Да не узме кесу, него да има свој цегер, да тражи од себе да иде даље од кесе, да заиста читав низ ствари препозна које може да уради, нпр. да користи биицкл… Ја само желим да се људи заиста повежу са чињеницом да све што ми чинимо има директан ефекат на непосредни крајолик у ком се налазимо, али и на нама далеке албатросе.

Оно што би могло да буде предност Новог Београда је то што ми лакше можемо да направимо заједничка зградна стамбена компостишта.

На Новом Београду би свака зграда могла да има своје компостиште. Мало је делова града који то могу да обезбеде. Када би било могуће да се људи договоре, комплетан органски отпад би могао да се прерађује и претвара у квалитетно, хранљиво и богато ђубриво, тј. компост. Све терасе би онда имале феноменалну земљу за све те жардињере које овде постоје или би могло само да се расипа по овој околини и да се захваљује крајолику на свему што је примљено…

За мене Нови Београд представља један контраст, један корак изненађења. Нешто што нам споља, при првом утиску, изгледа као нешто одбојно и хладно – све те бетонске зграде, ти силни блокови, цео тај приступ неком фабрика-граду, а не граду за људе. То је та прва асоцијација. Онда, то изненађење преласка и сусрета са следећом тачком у којој се открије да неко ко је то градио и осмишљавао је заправо то волео и био врло стручан у томе.

Архитекте и урбанисти који су градили Нови Београд су јако добро знали шта раде и оно што ми сада видимо да су они направили може да буде пример за то шта је следећа форма Београда и градова уопште.

Ми морамо, што пре, да кренемо у прелазак ка одрживим градовима. Они који ће моћи да поднесу климатске промене, да имају већу отпорност су градови у којима ће људи моћи да иоле здраво и срећно живе, градови који ће моћи да хране сами себе, у којима ћемо моћи да дишемо, имамо воду, храну и можда неки осмех на лицу. Нови Београд има много елемената који говоре о томе како би један одрживи град могао да изгледа, али наравно и пуно задатака које би могао да уради, реши и унапреди. Не верујем да је ово савршено и завршено, али видим да постоји неки мирис, правац нечега што бисмо могли да следимо и што би могло да нас инспирише…