Мој псеудоним је ”Хоуп”, рођен сам осамдесетих година у блоку 44, али као да сам из блока 45, јер сам цео живот провео тамо.

Нови Београд је од средине деведесетих био Мека графита.

Сви су се спуштали до блокова да би цртали графите. Графити имају огромну улогу у стварању идентитета блокова, тј. Новог Београда, јер најбоље функционишу уз сив бетон. Не могу никоме тачно да објасним графите, јер су ми они некако ствар за себе. Да ли су уметност или вандализам? Рекао бих и једно и друго, а можда ни једно ни друго, зато што сматрам да су доста комплексан појам, у који је укључено мноштво људи из различитих миљеа.

Постоје неке ситуације за које сам сигуран да не постоје у другим деловима града, а то је да ти људи заправо дозвољавају да црташ на њиховој згради. Они ти износе пиће и да једеш, долазе да те питају нешто и сви су веома позитивно расположени.

Зато и волим да цртам у блоку 45, јер је атмосфера као да сликам на платну у атељеу.

Конверзација између посматрача и уметника који ради нешто на зиду је увек занимљива, а пролазницима је генерално интересантно да виде цртање графита. Овде на Новом Београду имамо цело насеље где те нико не дира док црташ и тако је још од ’95. године.

У блоковима те инспиришу сви ти графити по зидовима, као и архитектура. Да сам живео у другом крају у граду, искрено се не бих ни бавио свим овим стварима којима се бавим сада и зато сматрам да је Нови Београд веома утицао на мене. Његова архитектура, која је према мом мишљењу по мери човека, јер су у мору дрвећа посађене зграде.

Наравно и близина реке утиче на испирацију, нарочито када чистог ума изађеш на Кеј и гледаш у дрвеће, воду и небо. Не постоји боља ствар…

Први талас графити сцене била је екипа „Fantastic Boys” Они су били би-бојеви, који су игром случаја се дохватили спреја и опробали у цртању. Од ’85. до неке ’95. године се ништа посебно није цртало. Јенс је први графит нацртао крајем осамдесетих, да би касније ’95. стварно задао један графит на коме пише „Stuff“. Људи су ту долазили ради дружења. Налазили су се испред графита да блеје, причају, да се фоткају…, стога је тај графит био прекретница за графите у Београду. Мало по мало кренула је да се формира сцена, која је средином деведесетих букнула, стога је од тог тренутка могло да се каже „Е, сад имамо неку сцену!“.

Сматрам да је та прва екипа битна, зато што су они са стварно мало предзнања дошли до нечега што има смисла. Нико није имао интернет, а сви спрејеви су били лошег квалитета, док данас имамо и капице и часописе, а они ништа од тога нису имали. Они су само хватали неке сцене по спотовима, или черупали један часопис.

Види се да су стварно волели те графите, те да им није нешто успутно.

Ја сам их доживљавао као неку група ликова, који живе у једном стану у блоку 45 и све што раде је да цртају скице и возе скејтове. Мени су они у глави били као слика циркуса на некој гајби из које они који увече излећу и цртају графите. Њима би требало дати највеће поштовање, зато што су из тог немања одређених средстава, успели да направе нешто што је касније обликовало твој стил. Требало би да цениш ту историју, ако ништа барем да си свестан њих и да капираш да су они утабали неки пут, да би ти сад могао да црташ на „графити џему“ и да имаш изложбе са графитима – то ’97. није било замисливо.