Зовем се Марко Грујић, имам 28 година и долазим из блока 38. Ако гледам блок садашњим очима гледам га другачије него као што сам га гледао пре десет или двадесет година. Та перспектива је другачија, стога не могу да правим песме као што сам их правио пре десет година, али опет не могу ни пуно да одступим од ситуација којима сам окружен. Сада у новим клинцима који се појављују по крају (у ком и даље блејим, јер волим да сам у причи и да се дружим), видим неке ситуације које су исте, а неке које су се промениле – све то покушавам са да саставим у „живот у блоку“, тј. у песме Психоактив Трипа.

Када смо кренули да репујемо, то је било доста ново за све нас и уживали смо док смо се тиме бавили, па су се људи из краја који су нас чули одушевили. Имали смо тренутке када смо блејали у крају и када је свако морао да „баци“ неку риму у круг, небитно да ли је знао или није знао нешто да каже, што је било јако смешно и занимљиво. Затим су се појавили први наступи – тада се цео крај сјатио на ту журку, што је мени у сећању остало као јако драг тренутак. Колико год смо ми представљали Психоактив, тј. представљали наш блок у песмама, исто тако је блок представљао нас.

Људи и сцене из блока које ми спомињемо су Психоактив.

Сви смо слушали разну музику – неко је слушао психоделију, неко реп, ја сам слушао рок, те је свашта ту било измешано. Међутим, реп је почео да нам буде баш примаран након што је Ћира, ортак из Земуна, купио микрофон. „Украо“ сам му тај микрофон и затим сам покушавао да нешто накалемим на лаптопу, тј. да скинем програм, па да видим како то изгледа када напишеш нешто, нађеш неку матрицу, па то повежеш, тако да сам све то чачкао… Први демо снимак смо направили давно, неке 2005. или 2006. године, на лаптопу моје кеве. Тада смо кренули да се зезамо и да то пробамо. Видели смо да је могуће да се нешто сними, да се убаци и провуче кроз програм, па да се то експортује у неки звук који можеш да слушаш на телефону – нама је то баш било занимљиво. Свако ко крене да се бави музиком има неку потребу да нешто каже, тј. да се изрази, макар и само за себе или чак неку да баци неку фору за ширу масу.

Тако смо и ми имали потребу да нешто кажемо.

У овом саставу нисмо били од почетка – прво смо били Срки и ја, био је ту и другар Ческо из Земуна који је у међувремену то баталио (а и из Земуна је, не бисмо га нешто ни задржали), а недуго затим су се прикључили Дуца који је као „права реп глава“ успео да обогати Трип на свој начин, те Маре Челси – даровит уметник и сликар. Наша дружења нису била везана само за музику, него смо се дружили и у крају, иако сам ја млађи од њих. Из наших фора и зезања је настала природна сарадња, па се тако формирао Психоактив Трип.

Сик Тач је група коју смо сви ми слушали, а која је радила доста пре нас и избацила много албума. Они су имали утицај да и ми кренемо да се бавимо репом, иако су они представљали једно велико име, те су нам, у неку руку, били узори, иако смо се трудили да уопште не личимо. Они су блок 33 који је прекопута нашег блока, те се та прича доста подудара и ту је тешко да се каже нешто ново. Међутим, ми смо гледали да начин на који нешто говоримо буде другачији и мислим да смо у томе успели, јер смо развили препознатљив звук и текст…

Нови Београд је непресушан извор инспирације који одређује мене, моје строфе у песмама и уопште наше теме.

Иако се некада чини сивим, некада соц-реалистички брутално, то свакако има своју душу. На ту велику количину људи иде и одређена количина људи која је јако креативна. Неко има више, а неко мање прилика да испољи ту креативност. Уметност на Новом Београду је заступљена кроз музичаре, цртаче који га улепшавају. Када видим чист воз не доживљавам га као лепу слику, него ми је лепше када видим ишаран воз – неко је ишарао тај воз, неко је направио графит на гаражи, неко је насликао мурал коме се сви диве. То је наше испољавање талента. Нови Београд не спречава људе да цепају то што раде, иако немају услове. У сваком случају млади људи није да не раде, него и те како раде, а ко успе да пронађе њихове радове може да види да се ту ради о изузетним уметницима или будућим уметницима.

Новом Београду недостаје један клуб у Првој лиги, позориште и неки прави центар. Притом не мислим на неки географски центар, већ на културни центар. Потребна је установа културе у којој би се дешавале неке ствари. Могао би да се направи барем један простор у ком би били концерти или изложбе. То је можда наша пуста жеља, јер смо учени примером као пре неколико година када се у блоку 45 затворила библиотека, а уместо ње се отворила полицијска станица…

Иронично апелујем да изграде још ових пословних зграда…

Не знам више где ће да их посаде…, градиће зграде на зградама. Тако да ако има још нека фирма, а да нема представништво на Новом Београду апелујем да га под  хитно саграде овде…

На Новом Београду имам гомилу места које стварно волим. Првенствено волим кровове мог блока – ту се роштиља, игра се „сони“, слуша се музика; једноставно уживамо на крову и ништа нам спречава поглед који се простире тако да видиш панораму целог града. Такође имам две, три клупе које су ми јако драге, тј. драже од осталих, због којих кажем: „Е, не ту, него баш ту желим да седнем.“ У блоковима имамо дане када се сви скупимо и сви и стари и млади изађу, пушта се музика, навуку се рукавице, спреме се кесе и крене се са скупљањем ђубрета.

Себе сматрам патриотом, а мислим да је основа патриотизма уређивање нашег животног простора.

Када изађем из своје зграде, па видим остале зграде, аутобусе и возове који пролазе, реку…, то је за мене Нови Београд – начин живота.