Скувам кафу, ставим је на сто на тераси, скочим у воду, пливам једно пола сата, па затим пијем кафу… У доба када се ја будим, око седам сати ујутру, на Кеју нема живе душе, те је то мојих пет минута. 

Пустим музику, гледам у реку, дружим се са реком и причам са њом. 

Увече око поноћи, када сви оду, опет скочим у реку, пливам, а потом легнем у кревет и слушам птице, галебове, гуске, патке… Слушам природу и живим с њом и са моја три пса. Ја сам Петковић Маргарета, имам 78 година и живим у блоку 70.

Цео живот сам сањала да једног дана направим амбијент, који сам оставила у Сарајеву када сам имала 22 године, а то је амбијент кафане Даворина Поповића – кафане са дрвеним столовима, каучем и клавиром. Тамо су долазили људи посебне енергије, тамо је Даворин стварао своју музику, а ми смо са њим учествовали у томе. Тако да сам на свом сплаву на Новом Београду створила такав амбијент, који ме подсећа на Даворинов и уједно створила неки свој свет у коме сам пресрећна. Ту имам и дрвене столове и кауч, а богами и клавир, на сплаву где се све љуља, иако он тражи чврсту подлогу. Стога, када ми дође клавир штимер, он га наштима и одбије да наплати, јер каже: „Ја чим пређем преко моста он ће бити исто раштиман, као што је био.“…

Када сам дошла пре 30 година на Сави су била само три сплава. 

Ту је била права лепота! Зарадила ја неки динарчић, шетала туда и угледала један сплавчић. Десетак „квадрата“ и два стола. Сишла сам на тај сплавчић, те рече мени газда: „Ја бих ово прод’о.“, па рекох: „Кол’ко тражиш?“, а они ми одговори: „Четири хиљаде марака. Струја, вода и тај сплавчић.“. Рекох: „Одлично! Имам те паре, идем до куће да их узмем и купујем сплав од тебе.“. Тако сам почела, упознавши једног дивног човека, с којим сам ево већ 30 година пријатељ и са којим заједно радим.

Од тада до данас ми овде ништа не планирамо, овде се све догађа. 

Ми смо овде у неком свом свету – виртуелном свету. Чак и када причамо можда о политици, она другачије звучи, јер нема тежину. Када бих разговарала о ономе што живимо, између четири зида у мом стану, ја бих полудела…, а овде када о томе причам то све некако река разнесе и све другачије и лакше звучи. Што је рекао онај диван песник Бранко Миљковић: „Хтедох реци нешто да кажем, а она оде.“. Колико пута сам се испричала са реком… Река је за мене све. 

Не разумем људе који могу да живе без реке. 

Вода је за мене нешто посебно. Она је жива, а ми не схватамо… Невероватно је колико она може да ти да енергије, а она мени сваки дан даје ту енергију и на томе јој бескрајно хвала. Новобеограђани је чувају, јер они вероватно једини знају значај реке, обзиром да живе поред ње. Када ти живиш поред некога онда то знаш да цениш и да чуваш. Све што ти је далеко од очију и од тебе, никакво значење нема за тебе. Новобеограђани не желе да изгубе реку, поглед на њу и могућност да се окупају у тој истој реци, као што могу код мене на сплаву цело лето. Дођеш смочиш се, мало пропливаш и дивота. То је диван осећај – спојиш себе са реком и са водом.

Ово место тражи душу, тражи осећај према лепом, као и према лепо изговореној речи. 

Сплав тражи љубав и пријатељство… Ми смо сви овде пријатељи, сви се волимо и дружимо. Када први пут дођеш овде, или се више нећеш вратити, или ћеш бити наш „стални“. Млади људи који овде долазе ми дају једну још једну посебну и невероватну енергију. Овде је и школовано десетине и десетине људи, који су овде спремали испите. То је било дивно време… Када су седели за столом и доносили своје књиге, учили, полагали испите и завршавали факултете. Понеки су долазили прво овде на сплав да јаве да су дипломирали, па тек онда кући. 

Свим младим људима који овде дођу поручим да немају проблем. Нормално, човеку се учини да има проблем. У суштини не постоји ни један једини проблем, осим здравља. Тебе ништа не боли, здрав си. Па куд’ ћеш већу лепоту? Стога ако си здрав ти немаш ни један проблем. Немаш паре? Погледај траве колико има да се пасе… Побереш траву, скуваш је, једеш је и ти си срећан, јер су сви живи и здрави око тебе. Уживај у малим стварима, уживај у том цвркуту птица, оне ти нешто говоре. Дрвеће ти нешто говори!

Ништа ми теже не пада него када дођу понекад и исеку дрво. 

Кажу: „Старо!“. Па, пусти га, нек’ је старо…, не можемо да убијамо све што је старо. Немој да убијаш! Можда оно у средини има још живота. Треба свакоме пружити шансу… и природи и људима и животињама. Стога, Нови Београд не сме да дозволи ни на једној травнатој површини да се више гради било шта! Доста је тога уништено, овде би требало стати. Шта је саграђено, саграђено…, пуна капа. Да се барем ово што је остало се остави да дише, да може се живи, да та деца која су се родила барем нешто имају. 

За мене Нови Београд значи све – живот. Без Новог Београда не бих могла да живим. Нови Београд је мој живот.