Ја сам Душан Чавић и из блока 70 сам. Пар месеци пошто сам се родио, моји родитељи су добили стан у блоку. До 2001. сам живео у солитерима, код некадашњег ПКБ-а, и онда сам се 2014. преселио из блока 70 у блок 70, у четвороспратнице код Омладинских бригада и поново 2014. из блока 70 у блок 70 у Гандијеву улицу. Сећам се прича да раније није могло да се спава од крекета жаба на Сави и да ништа није радило. Моји родитељи су пушили и када би им нестало цигарета, ишли би или у драгстор у Нушићеву или на аеродром – није било ни трафика ни радњи као што их данас има, у којима у свако доба дана и ноћи можеш да узмеш шта год ти треба.

Ја сам велики локал-патриота у погледу блока 70 и већи ме патриотизам везује за блок него за државу у којој живим.

Баш смо били микро-локал-патриоте моја жена и ја када смо се селили из четвороспратнице јер смо хтели да останемо у Омладинских бригада. Продали смо стан кад нам је дете било јако мало и „сељакали се по другарима“ са пет кутија и три кофера чекајући да се појави неки стан и да га купимо. 45. блок је био мало јефитинији од 70. блока јер је мало даље и тад сам рекао својој жени: „ма нећу да идем тамо!“. Она ме пита зашто, а ја рек’о: „Ми смо се са њима тукли!“. Мислим, тукли, основна школа сам био, као „мрзели“ смо се, нећу да идем у 45. блок.

Блок је био права спаваоница. Никад није било довољно културних садржаја, нема их ни сада, ту и тамо неки концерти. Морам да поменем и Полиморф који је на различите начине интервенисао највише на подручју блока 70а и на кеју – стварали су уметничке радове које су постављали у природу и фарбали све контејнере у блоку 70а у бело – одличне акције.

Мислим да су све те заједничке зелене акције по блоку добре јер се ми као грађани заједно боримо за наш интерес да видимо реку и да блок буде чистији.

Ја сам у удружењу „За наш кеј“ и ми се боримо да тај кеј остане зелен какав и јесте, пошто су најавили да ће реконструисати кеј по угледу на Сава Променаду, а тамо је 80% под асфалтом. Блокови су 80% покривени травом и они то хоће да нам бетонирају. Што се тиче сплавова, става смо да треба да постоје сплавови, али под уређеним правилима – да видимо реку, да их не буде толико, да их не склањају са Београда на води овде и само их нагуравају.

Нови Београд ми је мајка и маћеха. Обрни-окрени, све мање идем у стари део града и то је то – бацио сам сидро.

Зовем се Душан Шапоња и из 61. сам блока. Од 2004. године сам у блоку, раније сам био у центру града, па хајде, оно, ко хоће да живи сам, мора да излази из скупљих квадрата у ове јефтиније, и ето, дошао сам с породицом у 61. блок. Највећа промена у последњих 15 година је сигурно новоградња, на свим зеленим површинама између зграда је нешто никло. Прво су ницали хипер-маркети, па паркови, затим паркинзи и све време ничу зграде.  Повећана је значајно густина насељености, дефинитивно.

У мом улазу се променило то што је раније био потпуни распад. Ми смо морали као станари да се организујемо да се нешто уради с тим, да се среди лифт, и сад све лепо изгледа.

То је разлика, чини ми се да су људи у улазу, колико год било тешко, схватили да је оно што је у улазу њихово, да о томе морамо сви заједно да се бринемо.

Свако мало видимо у блоку неко „изненађење“. Често се дешава да су ту шатори са сниматељским екипама и мислим да је то добро, јер се иначе ништа не би дешавало. Nон-стоп се ту нешто снима –  филмови, рекламе. Људи воле тај бетон. Пре једно 6-7 година, враћам се кући и у столици седи Бен Кингсли који је тад снимао филм о блоковима, мислим да је глумио Ратка Младића који се, наводно, неко време ту скривао.

Мислим да нам је Нови Београд био битан за Марку жваку јер генерално оно што ми снимамо, приче које правимо, то су приче које бисмо ми гледали, које нас занимају.

Ту смо, ту живимо и кад видимо нешто – дај да снимимо. Блок је увек као инспирација ту. Да живимо у Крњачи, вероватно би прве емисије биле из Крњаче. Трудимо се и да побегнемо, да имамо ширину и не будемо само локални и мислим да смо у томе успели. Жена ме рецимо стално цима да снимамо ђубре, каже: „Ви снимате свуда све, а шта је овде што су нам затрпали напуштену пекару ђубретом, што то не снимате?“. Прве две-три епизоде смо снимли у блоку. Једна нам је била са џогерима на Савском кеју – питали смо их о чему размишљају док трче, друга је била са пензионерима у 45. блоку кад нам се осмехивао ПУПС, који је после тога постао озбиљна политичка партија. ПРЦ смо исто снимали – „Пензионерски рекреативни центар“. То је место о ком смо направили кратки филм, рецимо 2005. или 2004. године. Победили смо са њим у Бањалуци на фестивалу „Краткофил“, тако да су јунаци из ПРЦ-а изашли из граница земље у којој живимо. То је било место где су пензионери седели, играли домине, карте, продавала су се кувана јаја, вињак, све је било јако повољно и приступачно. Они су ту проводили своје пензионерске дане. Не кажем да бих ја волео да их проводим у ПРЦ-у, али је озбиљна потреба постојала, јер Нови Београд је град старих људи.

Мислим да је неопходан простор за младе људе са Новог Београда где би могли да блеје, свирају, цртају.

Нови Београд доживљавам као некакву ширину и своју пећину, дом – какав год да је. Иако ту нисам рођен, осећам се као да сам његов део.