Зовем се Драган Илић и променио сам три блока на Новом Београду. Сад је већ тачно 25 година како живим на Новом Београду. Прво смо се моја тадашња девојка, а садашња супруга и ја доселили у Похорску на Павиљонима, који је био јуначки крај у то време – Павиљони, и још ’95., можете да замислите. Ту су били они случајеви кад су убили унука и бабу, снимале се „Ране“ – баш је било сликовито. Након тога сам једно 5-6 година живео на Фонтани у Отона Жупанчића и на крају смо се као фенсери преселили у „Белвил“ што ми је била једна тотално нова димензија Новог Београда. Могу рећи да сам живео на прилично великом броју места за живот на Новом Београду, па би то би био одговор на питање из ког сам блока.

У животу сам живео у неколико градова. Рођен сам у Приштини, живео у Бања Луци и негде од ’89. сам у Београду. Моји први доласци у Београд су били ’70-их година, код мог ујака који је живео у згради поред Царине, то су неке од најстаријих зграда овде. У то време је постојала та зграда, Генекс се градио, а около су биле велике дине од песка. Ми смо се као клинци ту играли, а око тих зграда су стајале бараке у којима су живели радници који су градили овај део Новог Београда. То је такође било време градње, социјализма, где је Нови Београд добијао облик који је стекао. Ишли смо да гледамо фантастичну фонтану испред СИВ-а – чим бисмо дошли код ујака, ишли бисмо тамо. После тога, ’90-их, Нови Београд је постао синоним за спаваоницу, сиве зграде, „тмурне” људе. А онда, двехиљадитих, Нови Београд је доживео нешто што бих могао да назовем чудном ренесансом, јер је одједном постао пословни центар. Појавила се нека лова, па су се појавили шопинг центри и те „бизнис“ зграде. Одједном су изграђени и нови блокови, тако да је Нови Београд „направио пун круг”, уствари, од тог сна о некој бољој будућности за време Југославије, онда једно пропадање, депресија и најгори мрак, и сад, након транзиције, доживљава поново свој процват који је мало другачији од онога што је раније био.

Мој ритуал је да устајем јако рано, око 5. Увек сам волео то јутро да видим, а на Новом Београду се све јасно види – тачно знаш какав ће да буде дан. За овај крај ми је било најзанимљивије што сам ујутру у 5 – пола 6, када и други људи крећу на посао, увек размишљао о томе како да не изгледам као манијак који се шета у раним јутарњим сатима. Једном сам излазио са паркинга, ту код зграде, срео комшиницу која ради у близини и која је кренула на посао. Ја видим да је ружно време, киша, спустим прозор и питам је: „Комшинице, је л’ треба превоз?“, а она ми каже: „Мрш!“ и побегне. Мислила је да сам неки кретен који јој добацује из кола и схватио сам како је то њој морало другачије да изгледало. Морао бих да станем, изађем из кола да би видела ко сам, а онда помислим, да сам то урадио, жена би вероватно почела да трчи! Тако да је то озбиљан проблем кад идете на посао, не само што сам „ТВ манијак“, него чак не могу да будем ни џентлмен.

Нови Београд у својој суштини носи модернизам и савремени поглед на свет. 

Он би могао да буде место као Берлин, мени је то нека паралела која потпуно „стоји” – овде бисте могли да створите све врсте нове уметности. Није чудно што је ту Музеј савремене уметности, биоскопи. Ипак, потпуно ми је несхватљиво да немамо позориште – то је чињеница и највећа мана Новог Београда. Али, показало се да је Нови Београд највиталнији у свим облицима савремене уметности, стрит арту, графитима, изложбама и пројектима концептуалне уметности. Људи који се занимају за архитектуру су овде пронашли једну ризницу снова у бетону. И данас, упркос свим надоградњама, транзиционим додацима, мислим да Нови Београд има капацитет да буде место презентације свих модерних трендова и домаћин је можда најважније културне институције, Дома културе „Студенски град“. За њега мислим да у овом тренутку, програмски, представља најзанимљивију установу у граду.

Кад смо се доселили на Нови Београд, наш први комшија је био сада већ покојни колега са радија „Б92“, концептуални уметник Саша Марковић – Микроб, који је био нека врста водича кроз крај. Он је био човек који је волео да прича приче и који је са својим маскама правио фантастичне ствари. Он ми је открио неке лепоте Новог Београда, рецимо, у Павиљонима, где је Институт за мајку и дете, ту долази цела бивша Југославија. Затим, у тим зградама живе неке дипломате из земаља Африке и Азије којих више ни нема, мешавина разних нација, Словенаца, Далматинаца. Ја сам поносан и што ми је комшиница ТКВ, а упознали смо се тако што смо се возили лифтом у згради. Она је тада, мислим, још била у школи. Причали смо у лифту нешто, и ја кажем: „Је л’ има овде још неко у згради да се ложи на индијске филмове осим мене?“ и она каже: „Па ја, ја сам то насликала…“, мислећи на стенсил на згради. Ја рек’о: „Стварно, па ти си царица!“. Тада сам био страшно поносан, а онда смо довели и „Брутализам и ренесансу“.

Мислим да је на Новом Београду био најзанимљивији рокенрол, ту су били Која и Цане. Овде су неки од најбољих студија за пробање и свирање. Ту је Урош Милкић, који је снимао гомилу бендова, рецимо за „Хали Гали“ компилацију, то знам јер сам роуди једном од бендова где ми свира син.

Овде важи једно правило да су људи као Њујорчани – да су научили да се сналазе у гужви, имају став, отресити су, нису баш меки. Нови Београд, пошто је такав какав је, пуно људи на малом простору, без обзира на тај гард морате да будете и толерантни, иначе би се поклали. Мислим да Нови Београд има огроман капацитет за асимиловање сваког ко овде дође. У блоковима постоји и нешто што је људе натерало да се тотално ухвате свог локалног трипа, што мислим да је последица ’90-их година и тог страха који је владао – то је оно кад будеш везан искључиво за блок. И сад, ти си ту, живиш на том малом простору, али то дугорочно не шљака. Ти пре или касније или добијеш посао негде или нађеш девојку – тешко да можеш да одржиш тај затворени начин живота. Али, овде је чињеница да људи из краја остају ортаци целог живота. 

За мене је Нови Београд хоризонт.

То је место где стварно можеш да имаш неки видик. И тај сан у бетону, то ми је од првог тренутка опсесија. Овде видиш да су неки људи прво маштали, сањали. Ти који су дошли ту су имали, као амерички сан, новобеоградски сан.