Било је авантуристички живети на Новом Београду у том периоду… Око нас је свуда био песак и мочварно земљиште, тако да смо до школе „Радоје Домановић“ у 28. блоку ишли преко топловодне цеви и то је баш био доживљај за нас децу. Имао сам утисак да одрастамо ни у граду ни у селу – купали смо се ту где је био „Центар Сава“ – ту је било језерце, правили смо сплавове од грађевниских калупа за бетонске зидове и ловили видре и рибе.
Сви су простори били наши. Често су нам викали пензионери са терасе: „Немојте свирати до касно!“, па се ми утишамо и одемо на неку другу клупицу, степенице или улаз. Има чак и једна песма која је била искомпонована:
„Степенице, стубови, улази и клубови, док Кошава дува и светла се гасе крај неких од улаза увек стојимо ми…, живот у блоку 23.“
Специфично за овај крај је било што смо сви били досељени из разних крајева тадашње Југославије и нико се међусобно није познавао. Тако смо се сви као деца из различитих култура и садашњих држава бивше Југославије спојили, те је свако доносио нешто своје и ми смо на тај начин правили нашу, новобеоградску кулутру. Постојао је један једини аутобус „16Г“ – који је ишао до града јако ретко, тако да смо ми углавном остајали у блоку и смишљали начине како да се дружимо и утрошимо време овде. У детињству смо јурцали за лоптом, играли се Каубоја и Индијанаца у мочвари и пешчари и правили колибе, а касније смо седели на клупицама или испред улаза и свирали гитаре.
То је опет било специфично време – време романтизма на овим просторима.
Тада нико није могао да „смува“ девојку ако није знао неку од племенитих вештина: да слика или да свира гитару… Не знам да ли је постојао неко у мојој генерацији ко није знао да свира бар неки од инструмената – ми смо се тако удварали девојкама. Пре одеђеног времена сам затекао нове клинце које седе на тим истим клупама и одједном ваде касетофон и пуштају касете, слушају музику и причају… то да пуштамо музику је у наше доба било незамисливо. Ми смо сви носили инструменте, правили бендове, а управо то је и довело до тога да је из ових блокова произашло јако пуно музичара, глумаца, редитеља…Овде из блокова су и мој пријатељ, покојни Неша Радуловић Лептир, затим Цане из Партибрејкерса, Милан Младеновић… Све су то млади људи који су обележили рок и поп културу у Србији и бившој Југославији, jer се њихове песме ипак и даље слушају широм земље, бивше и садашње. Одавде су и „Легенде“, глумци Аница Добра, Весна Тривалић, покојни Манда (мада је он живео другде, па се доселио у блок 19а пред упис на Академију).