Игром случаја смо прво клиначки, а онда од 2012. године интензивно кренули у „Урбекс“ авантуру. „Урбекс“, тј. урбано истраживање имате у свакој земљи. То су групе људи, које се интересују за подземне, надземне објекте, тј. генерално за све напуштене објекте и то небитно да ли војне, индустријске, или објекте неких других делатности. Једноставно бих то назвао неком модерном археологијом. Сигуран сам да наша општина има око педесетак напуштених објеката (укључујући подземне и надземне), који су заборављени или употребљени у неке друге намене.
У нама се родила жеља да што више обилазимо Нови Београд, а завршили смо тако што смо проверили цео град – проверили смо сваки вентилациони отвор, гледали шта има доле и да ако можемо да уђемо, како да уђемо…
Ми смо као клинци у оближњем делу Тошиног Бунара, код брда „Калварија“, тамо где је граница са Земуном, наилазили на многе објекте за које се заправо испоставило да су из I светског рата. Све до II светског рата те објекте је правила Аустрија, а затим су Немци налазили те исте објекте и дограђивали их… Када год улазите у такве просторе никада не знате на шта ћете наићи. Осетите разне мирисе, од мириса влаге до мириса људских активности, обзиром да у таквим просторима живи доста бескућника. После пар година смо извештили ноздрве, тј. могли смо да по мирису установимо да ли се унутра нешто дешава или је отварано у претходних двадесет година, или није отварано педесет година. Баш ту на Тошином Бунару било је огромно склониште из времена Хладног рата, које је „ЈНА“ баш добро средила, а изгледало је као из неких најбољих хорор филмова. Ми смо имали неку предратну, металну лампу, ону којој требају две дебеле батерије да би једва радила. Скупили смо напокон храброст и кренули том једва радећом лампом и упаљачима да то истражимо.
Када си клинац пробуди ти се неки интензиван осећај док пролазиш кроз непознато и једва осветљујеш тај мркли мрак…
На једном од путешествија иза челичних врата сачекао нас је гњецав терен и „мирис саркофага“… Након 400 метара уласка у тај лагум прорадили су нам и стомаци, па смо се нећкали да ли да наставимо даље. Детаљније смо лампама осветлили тло и сватили да газимо по слојевима и слојевима смећа. На половини пута, на наш препад, из смећа је искочио неки господин! Затечени појавом нисмо били само ми, него и господин који је прекинуо тишину речима:
„Јао, извините ја да сам знао да ви долазите, ја бих мало поспремио…“