У детињству смо сви мање-више имали, тј. немали, јер је наша генерација захватила мало деведесете, а и двехиљадите које ни нису биле много боље, тако да није било ситуација да је неко довожен џипом у школу, а да други није имао шта да једе, него смо сви били на истом. То је доста битно за одрастање, јер нисмо имали те врсте неједнакости, за разлику од „града“ где је ипак мало другачије. Неко живи у неком сутерену и нема воду или струју, док у истој згради на петом спрату неко живи у триста „квадрата“ у салонцу.
Имали смо мини активност, тј. шутирање тениске лоптице у неком малом простору, а с друге стране велику активност, тј. фудбал и кошарку на теренима. Ако нисмо имали тениску лоптицу играли смо се „коко“ соком.
На пољаници на једном брдашцету смо се играли често жмурке, те смо пикирали тај простор за бављење неким спортом. Поред је била нека козметичарка, а ми смо јој лоптом ударали о зид, па се она стално нервирала, јер је то био њен бизнис, а клијенти нису могли да се опусте. Они у масажи док ми „чукамо“ лопту шесдесетипетхиљада пута… Затим смо дошли на идеју да изградимо одбојкашки терен на тој травнатој површини која заправо ничему није служила. Иако је то јавни простор који не можеш тек тако да узурпираш, ми смо ипак одлучили и заправо изградили одбојкашки терен – и то на песку. Донели смо песак, а шипке смо украли од другог паркића… Наравно да су нас јурили да вратимо шипке, а ми смо их предухитрили, јер смо их офарбали и правили се да не знамо о чему причају: „Које шипке? Па, то нису ваше шипке…“ Играње одбојке је било 20 посто, а остатак је био тај заједнички рад.
Цело пролеће и лето смо радили, други су нам помагали, чак и родитељи који су прво мислили: „Да ли сте ви нормални? Па, не можете ви тек тако да градите где хоћете…“
Блок 23 и Церак Виногради су изложени у „МОМА“ музеју у Њу Јорку као представници брутализма и начина живота осмишљеног кроз социјализам. То је оно што је специфично за мој, као и за већину блокова је та самодовољност блока. То је тако замишљено, иако није скроз тако испало, али је мање-више план био да људи имају све – зграде, школу, обданиште, занатске радње, фризера…, баш све што ти је потребно у блоку, тако да човек више не мора да излази из њега. С једне стране то је супер, јер не губиш пуно од слободног времена које онда можеш да проведеш продуктивно. Негативна страна самодовољности је затвореност. Нарочито раније када су људи прелазили мост на једвите јаде због неке свирке или дешавања у „Кнезу“, а иначе су само седели у блоку. Онда се све ствари репродукују унутар блока, те не долази до уплива неких нових идеја, као што се дешава када мало „мигрираш“.
