Било је авантуристички живети на Новом Београду у том периоду… Око нас је свуда био песак и мочварно земљиште, тако да смо до школе „Радоје Домановић“ у 28. блоку ишли преко топловодне цеви и то је баш био доживљај за нас децу. Имао сам утисак да одрастамо ни у граду ни у селу – купали смо се ту где је био „Центар Сава“ – ту је било језерце, правили смо сплавове од грађевниских калупа за бетонске зидове и ловили видре и рибе.

Сви су простори били наши. Често су нам викали пензионери са терасе: „Немојте свирати до касно!“, па се ми утишамо и одемо на неку другу клупицу, степенице или улаз. Има чак и једна песма која је била искомпонована:

„Степенице, стубови, улази и клубови, док Кошава дува и светла се гасе крај неких од улаза увек стојимо ми…, живот у блоку 23.“

Специфично за овај крај је било што смо сви били досељени из разних крајева тадашње Југославије и нико се међусобно није познавао. Тако смо се сви као деца из различитих култура и садашњих држава бивше Југославије спојили, те је свако доносио нешто своје и ми смо на тај начин правили нашу, новобеоградску кулутру. Постојао је један једини аутобус „16Г“ – који је ишао до града јако ретко, тако да смо ми углавном остајали у  блоку и смишљали начине како да се дружимо и утрошимо време овде. У детињству смо јурцали за лоптом, играли се Каубоја и Индијанаца у мочвари и пешчари и правили колибе, а касније смо седели на клупицама или испред улаза и свирали гитаре.

То је опет било специфично време – време романтизма на овим просторима.

Тада нико није могао да „смува“ девојку ако није знао неку од племенитих вештина: да слика или да свира гитару… Не знам да ли је постојао неко у мојој генерацији ко није знао да свира бар неки од инструмената – ми смо се тако удварали девојкама. Пре одеђеног времена сам затекао нове клинце које седе на тим истим клупама и одједном ваде касетофон и пуштају касете, слушају музику и причају… то да пуштамо музику је у наше доба било незамисливо. Ми смо сви носили инструменте, правили бендове, а управо то је и довело до тога да је из ових блокова произашло јако пуно музичара, глумаца, редитеља…Овде из блокова су и мој пријатељ, покојни Неша Радуловић Лептир, затим Цане из Партибрејкерса, Милан Младеновић… Све су то млади људи који су обележили рок и поп културу у  Србији и бившој Југославији, jer се њихове песме ипак и даље слушају широм земље, бивше и садашње. Одавде су и „Легенде“, глумци Аница Добра, Весна Тривалић, покојни Манда (мада је он живео другде, па се доселио у  блок 19а пред упис на Академију).

Тако смо се сви међусобно дружили и стварали своју култру која је обележила 20. век и дала смернице за све даље што се дешавало на рок и поп сцени.

Када сам уписао Ликовну академију 1983, тада смо први пут обновили и клуб „Академију“. Тај клуб је био замишљен да буде место сусрета студената четири факултета Универзитета уметности: драмске, музичке, ликовне и примењене Академије. Ми смо хтели да студенти са тих факултета долазе на „Академију“, али смо онда проширили и укључили све студенте, тако да су и они могли да предлажу програме, па су затим кренуле и пропуснице и тако је заживео клуб „Академија“. Ми смо правили своју рок сцену – тако да смо сво то дружење из блока пребацили на „Академију“. Први наступи „Екатарине Велике“ и „Партибрејкерса“ су били управо у „Академији“, а сви ми са различитих академија смо се окупљали и направили своје ново место.

Нови Београд је доста утицао на моје сликарство. Ја сам у 4. и 5. години студија сликао солитере, солитере, солитере…

Онда ми је професорка Мирјана Мијач говорила: „Ти немаш колорит, теби је све сиво“, а сам јој одговорио: „Како ми неће бити сиво, кад живим у бетону…“.

Мој атеље је био сметларник, а онда је у једном тренутку стигао закон да у зградама не могу више постојати сметларници, да се не би скупљали пацови. Ја сам се тада обратио „Удружењу ликовних уметника Србије“ и Академији, а они су послали допис „Војно-грађевинској дирекцији“ која је власник тих станова и онда су мени доделили тај сметларник који сам претворио у атеље. Тако да сам практично од завршетка Академије направио своју школицу сликања која је по свом габариту мала – има око 20 квадрата, али што се каже: „Кућа није тесна док чељад нису бесна“. Кроз ову школу прошло је на стотине ђака, сада већ јако добрих уметника са завршеном Академијом, којих има свуда по свету.

Блоковска андерграунд уметност постоји, али није афирмисана – графитере програњају као криминалце, те им наплаћују казне.

Моја идеја је била да управо те бетонске зидове претворимо у платна, да се направи фестивал, не графита, него мурала, па да се позову сви, те да буде на међународном нивоу и да се развија нови вид ликовне уметности.

Толико има младих људи који свирају, праве бендове, а сви су „глуви“ за њих, а они немају новца да сниме албум и да плате маркетинг. Омладина нам је остала без понуде, па иде или у град или у кафиће или седе на клупицама и пију пиво, тј. што се каже „блеје“. Немају никакву понуду. Неки простори треба да се одвоје за тај аматеризам и да се оснивају нова аматерска позоришта, где ће бити деце. Циљ је да се сачува здрав дух нове популације која нам долази.

Култура и уметност су умивање душе и кад то будемо дали младима – биће нам и омладина боља.

За мене је Нови Београд сваки ћошак, сваки улаз у ком знам коју сам девојку када пољубио – свуда миришу успомене. Као што је Момо Капор рекао у својој приповеци о џемперу: „Вратите ми мој џемпер, он је упијао лондонску маглу, мирисе париских дана, скупљао све, он је пун успомена. Успомене нек ми врати, џемпер може и да задржи.“