Игор Симић
КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР / БЛОК 44
Брутализам и бетонска сцеографија Новог Београда била је инспирација за видео игрице и радове у дистопијској стварности Игора Симића. Шта је све утицало на развој и лични печат дигиталне уметности надахнуте блоковима, прочитајте у наредној причи.

Ја сам Игор Симић, рођен сам ’88-е и одрастао сам у блоку 44. 

 

Живео сам прекопута Дома здравља, који изгледа као неки војни бункер, где се налази и кошаркашки терен, против чије изградње је био мој отац, обзиром да је терен илегално изграђен, тако да је ћале, који иначе воли да се бори против свих, а такође и захтева да се поштују закони, негодовао терен и његову градњу. Најактивнији клинац на том истом терену сам био ја. 

 

Најсрећнија сећања која имам из детињства су везана за играње баскета у блоковима. 

 

Кошаркашки терени у ламели, у блоку и у школским двориштима су спајали генерације, а ти међугенерацијски односи и дијалози, праћени звуком лопте и мирисом асфалта лети, су моје најупечатљивије успомене на Нови Београд.

 

Мој први филмски рад и први озбиљни гејмерски рад су инспирисани Новим Београдом. 

 

Тај однос између идеологије, условно речено, Силицијумске долине и комунизма, који се среће на Новом Београду, ми је створио идеју за пејзаже које смо користили у нашој видео игри „Golfclub Wasteland“. Генекс се у игри појавио 2018., а  користио сам га и у видео раду „Меланхолични дрон“ (колекција Музеја савремене уметности у Барселони).

Две главне културне институције, које су утицале на мене, а да су се налазиле на Новом Београду су биле Културни центар „Студентски град“, где сам током средње школе ишао у филмску школицу и добио прву награду, као и филмски фестивал „ФЕСТ“, који се одржава у „Центру Сава“, згради појачава доживљај филмова након пројекције.  

 

С друге стране Нови Београд има доста нових „шопинг центара“, који су постали нека врста културних институција данашњице. 

 

Нисам сигуран да би омладина данас хтела да иде у неке друге центре културе, нпр. у месне заједнице, које су предвиђене за културне догађаје, а у којима уместо клинаца, данас пензионери играју шах. Стално се прича, нарочито од стране нових влада, које причају како су прогресивне – нови центар, ново савремено, ново ово, ново оно… 

 

Нама нови простори за културу нису потребни, јер не умемо да користимо ни оно што имамо и што смо изградили и да га одржавамо у пристојном стању.

 

Осим Генекса, врло битна зграда у смислу музејских простора, на начин на који су пројектовани је наш „Музеј савремене уметности“. То је нека врста кристалне структуре где не постоји хиерархија између просторија, већ је све једна врста отвореног простора – идеја иза тога је да је савремена уметност у настајању, стога је не можемо категорисати, обзиром да немамо историјски отклон. Ради односа са широм публиком функционисање тог музеја морало да буде много транспарентније, да има садржаје викендима, вођења и радионице за децу. 

 

Савремена уметност данас нека врста едукативног полигона – место за експеримент и истраживање, где се сусрећу разнородне области. 

 

Имамо тај занимљив простор који је саставни део целог екосистема парка поред Ушћа, у коме се осим музеја налази и скејт парк, који би могли да буду у комуникацији, а не две одвојене ствари.