Скувам кафу, ставим је на сто на тераси, скочим у воду, пливам једно пола сата, па затим пијем кафу… У доба када се ја будим, око седам сати ујутру, на Кеју нема живе душе, те је то мојих пет минута.
Пустим музику, гледам у реку, дружим се са реком и причам са њом.
Увече око поноћи, када сви оду, опет скочим у реку, пливам, а потом легнем у кревет и слушам птице, галебове, гуске, патке… Слушам природу и живим с њом и са моја три пса. Ја сам Петковић Маргарета, имам 78 година и живим у блоку 70.
Цео живот сам сањала да једног дана направим амбијент, који сам оставила у Сарајеву када сам имала 22 године, а то је амбијент кафане Даворина Поповића – кафане са дрвеним столовима, каучем и клавиром. Тамо су долазили људи посебне енергије, тамо је Даворин стварао своју музику, а ми смо са њим учествовали у томе. Тако да сам на свом сплаву на Новом Београду створила такав амбијент, који ме подсећа на Даворинов и уједно створила неки свој свет у коме сам пресрећна. Ту имам и дрвене столове и кауч, а богами и клавир, на сплаву где се све љуља, иако он тражи чврсту подлогу. Стога, када ми дође клавир штимер, он га наштима и одбије да наплати, јер каже: „Ја чим пређем преко моста он ће бити исто раштиман, као што је био.“…
Када сам дошла пре 30 година на Сави су била само три сплава.
Ту је била права лепота! Зарадила ја неки динарчић, шетала туда и угледала један сплавчић. Десетак „квадрата“ и два стола. Сишла сам на тај сплавчић, те рече мени газда: „Ја бих ово прод’о.“, па рекох: „Кол’ко тражиш?“, а они ми одговори: „Четири хиљаде марака. Струја, вода и тај сплавчић.“. Рекох: „Одлично! Имам те паре, идем до куће да их узмем и купујем сплав од тебе.“. Тако сам почела, упознавши једног дивног човека, с којим сам ево већ 30 година пријатељ и са којим заједно радим.
Од тада до данас ми овде ништа не планирамо, овде се све догађа.
Ми смо овде у неком свом свету – виртуелном свету. Чак и када причамо можда о политици, она другачије звучи, јер нема тежину. Када бих разговарала о ономе што живимо, између четири зида у мом стану, ја бих полудела…, а овде када о томе причам то све некако река разнесе и све другачије и лакше звучи. Што је рекао онај диван песник Бранко Миљковић: „Хтедох реци нешто да кажем, а она оде.“. Колико пута сам се испричала са реком… Река је за мене све.