Зовем се Петар Шљукић, а неки ме можда знају као Спектрума. Долазим из блока 70.
Прве успомене на детињство су ми када сам учио да возим бицикл и бежао од бабе.
Једном приликом сам се изгубио када ме је баба повела са собом на пијацу. Она је отишла да купи мандарине – ја сам помислио да је кренула у једном смеру а она је кренула у другом и изгубила ме жена. Завршио сам у школи код буразера на тренингу. Кад смо били клинци, обично је била блеја испред зграде. Било је оно, звониш на интерфон: „Добар дан, Петар овде, је л’ Славко ту? А је л’ може да сиђе?“. Бацали су нам лопту са прозора. Мени је кева бацала кошаркашку лопту са 9. спрата, па она одскочи 3 метра. Једном је чак и пукла.
Ја сам одрастао са старијим братом који је ’90. годиште и први реп сам попримио од њега. Он је исто снимао нешто са својим другарима када је био 7-8. разред. Тада сам био баш клинац и све то посматрао са стране. Први текст који сам икад покушао да напишем је био у 3-4. разреду, и писао сам га у „Пеинт“ програму и буразер је вриштао од смеха кад је чуо. Упознао сам неку девојку на слави, заљубио се у њу, одлепио, и кренуо да пишем неке глупости. Након неког времена буразер је нашао своју екипу са којом креће да снима реп – исто из 70. блока. То је све екипа из једног одељења из основне школе. Одрастао сам са њима. Они су се дружили сваки дан па сам слушао њихове песме и мени је то било кул. Постоји још екипа из блока, на пример, „Фор кру“. То су њих четворица и био је један дечко, Ропе, Петар Николић. Он је исто из нашег блока, живео је код „Јула“. У том периоду кад сам се заинтересовао за реп, у 7-8. разреду, био сам код њега на снимању музике и спотова и питао сам га да ли би ме повео са собом у студио јер сам и ја хтео нешто да напишем. То је било на лето 2012. године. Написао сам свој први текст, а бит сам позајмио са интернета, што и данас реално радим. Много људи ме напушава за то, ал’ мене „боли уво”. Та прва песма је била од диџеј Сајлента и зове се „Први пут“. Ја ту песму немам јер ми је пукао хард диск. Много ми је криво што је немам, јер је то био неки мој почетак репа.
Када сам се појавио на сцени било је подељено мишљење публике.
Тад сам се ложио на олд скул музику и нисам мислио да ћу икада правити треп или било шта електронски. Било је људи који су причали да сам клинац па су ми говорили: „Какви блокови, какав олд скул, имаш, бре, 14-15 година, о чему ти причаш”. Са друге стране, било је доста оних који су причали: „ајде, оставите малог на миру, има 14 година а пише боље текстове него пола других људи”. Готивио сам да гледам те коментаре и вриштао сам од смеха. Људи се напушавају међусобно због мене, а ја сам то качио на „Јутјуб” из спрдње. Када смо почели да снимамо звали смо се „Блоковска екипа“. Ту су били Јован Станковић, Богдан Силеџић и Саша Митић. Постојали су ми неки узори, али никад нисам био у фазону да будем као они или да правим такав реп. Постојао је само реп који сам волео, слушао и који ми је пријао, па сам на основу тога правио свој стил – никада нисам хтео да копирам некога, али верујем да је њихов реп утицао на мене. На пример, Смоке Мардељано. Ја сам његов реп слушао од 7. разреда. Знало га је и тада доста људи, али ни близу колико га сада знају. Њега сам једном видео у средњој школи и морао да се сликам са њим.