Зовем се Марко Роквић, имам тридесет две године и рођен сам у блоку 44, тренутно живим у блоку 70, а неко време сам живео и у блоку 45, тако да сам „прошарао“ све савске блокове. Имао сам лепо детињство и много, много ортака испред зграде у тим нашим „ламелама“ у блоку 44. Лопта се играла сваки дан на пољанчету, па наступи прва жеђ, друга жеђ, трећа жеђ, већ код четврте жеђи си у проблему – да л’ пијеш сок или шта пијеш… Блок 44, један од млађих блокова се и није пуно променио, осим тог аква парка, који на крају није ни изграђен. Док смо били клинци на том месту је била пешчара, где смо проводили заиста пуно времена. За нас су то биле пешчане дине за играње – ту смо скакали и правили разне глупости… Верујем да је кева лудела и чупала косу када дођемо кући, зато што су нам патике биле пуне песка.

Било је то безбрижно детињство, иако није било баш најсрећније време због ратова, а после и бомбардовања. Када бих издвојио нешто што ћу памтити цео живот, то је баш везано за бомбардовање. Ми то нисмо толико осетили, јер нам је било лепо док смо се играли по цео дан, наравно све док се није чула сирена, тзв. „шизела“. Мој отац је пре бомбардовања имао турнеју по Канади и мајка, брат и ја смо били сами када је кренуло. Ћале је тада прекинуо турнеју и успео да се преко Будимпеште врати овде. Док још није стигао, ми смо, као и сви, ишли заједно у склониште или подрум… У једном тренутку, одлучили да напустимо блок и одемо код моје тетке у Земун која има кућу са подрумом (јер смо размишљали да ако се погоди зграда, те затрпа подрум, ми смо ћао), у кући имамо више опција…

Тај тренутак када смо одлазили никада нећу заборавити, јер смо за сат времена спаковали два кофера најбитнијих ствари и кренули да излазимо из улаза.

Видео сам своје другаре који играју фудбал, након што смо се поздравили са комшиницом која ми је била као друга бака, а живела врата до нас. Грлили смо се као да се више нећемо видети, плакали и тада ми је мајка рекла да се поздравим са другарима. Нисам имао храбрости и снаге да се поздравим са њима, него сам се као кукавица повукао и отишао, мисливши да их никада више нећу видети. Отишли смо код тетке у Земун, а тетка је примила позив да мора хитно да оде на Копаоник, те се ћале вратио и ми смо после два сата поново били у блоку… Ако дођем икада до онога да ми у минуту прође цео живот пред очима, сигурно ће ми проћи ова ситуација…

Прво искуство јавног наступа би такође могло да се повеже са бомбарадовањем. Никола и ја смо од рођења, обзиром да нам је отац јавна личност, некако означени и у комшилуку, што за несташлуке, што за свашта нешто, а имали смо и гостовања на телевизији, па ја клинац сам ишао да певам, свирам хармонику… Када је било бомбарадовање, онај чувени „Таргет” и певање на тргу, ћале је певао и у једном тренутку позвао Николу и мене да отпевамо песму „Тамо далеко“. Сећам се да су мени ноге саме ишле, иако сам у себи мислио да не желим горе, ал’ не вреди, мене је ћале најавио, иде аплауз и ја сам се нашао на бини… Сећам се да сам добио много „таргет” беџева које сам иначе скупљао, тако да се све добро завршило!

Почео сам да излазим од 14. године, тако да је мени кафане мало преко главе.

До 2010. године када сам почео да се забављам са мојом супругом, тадашњом девојоком сам престао да излазим… Од новобеоградских кафана бих издвојио кафану „Код Мире“ која се налазила на месту данашњег Ерпорт ситија. То је била „паклена” атмосфера– фасада, жичано грло, неки лик на хармоници… То је можда најчудније место на које сам отишао. Прекопута хотела „Холидеј Ин“ је била нека барака, поред које смо другар и ја пролазили колима и пошто је био спуштен прозор, чули смо да иде музика. Унутра препуно, прави лом – схватили смо пошто смо ушли и затим се супер провели. Питали смо људе откуд та кафана да се налази ту, на шта су нам одговорили: „Па ето, ми смо ту, почели смо скоро, сваке суботе правимо журке“… Следеће суботе другар и ја смо отишли тамо, али нас није дочекала бука. Куцали смо чекали да неко отвори, те смо сами отворили да видимо шта је са кафаном… Пришла нам је мала девојчица и рекла да су мама и тата су болесни. Ми смо видели како они леже на поду на неком душеку, мала нам се извињавала и обећала да ће следећи викенд бити журке… Што се тиче садашњих кафана и где волим стварно да одем, то је код Гите на сплав – то је прича за себе, она је сама по себи прича за себе. Тај амбијент где леже кучићи, имаш и кревет да одмориш и клавир где се свира и никад не знаш шта ће да те затекне тамо. Понекад одем ујутру на кафу и видим човека који је изврнут на столици, очигледно пијан, јер трезан не би могао тако да се изврне… Њега нико не дира, ја само прођем, изађем на терасу, попијем кафу и то је то…

Потенцијал наше општине је та масовност људи. Гомилу пута се доказало јединство када је нека лоша ситуација, као што је било за време поплава, када се испред „Центра Сава“ окупио огроман број људи који је отишао да брани Шабац, међу којима сам био и ја са другарима из блока. Одједном, како су сви чули за то, упутили су се тамо, где је било хиљаде и хиљаде људи, а на крају није било довољно аутобуса да их све повезе. Друго, мислим да са правим људима у блоку могу да се направе добре акције, као што становници из блока 45 имају групу на интернету преко које организују разне акције, затим и „Заједничка акција“ у блоковима 70 и 70а. Можда би сваки блок требало да има ту своју месну заједницу, тј. неку управу, како би се организовале разне акције. Придружио сам се људима из „Заједничке акције“, па смо били код „Кинеског тржног центра” и чистили смо ту пољану која је запуштена и никада није чишћена… Чупао сам кесу и закачио траву и погледао – испод траве је била још једна кеса…

Слободно време проводим на Сави – имамо тај бродић где идемо и низводно и узводно. Сећам се ситуације кад сам био клинац, побегао сам на Саву и хватао пуноглавце, спустио се, држао се руком и покушавао да их ухватим – сулуда идеја, био сам мали. Када сам дошао кући, пошто ме мајка тражила, а није могла да ме нађе, добране сам батине добио због тога… Оправдано, додуше. И дан-данас ја бежим на Саву и проводим доста времена тамо, а највише сам на јесен и зиму на води, јер ми је лети превише вруће.

Када са Бранковог моста прелазим на Нови Београд, осетим то олакшање, или када се враћам са пута, па када угледам Генекс са аутопута буде ми пуно срце, колико год да сам уморан – то је дом…

Нови Београд за мене значи дом. Цео живот сам ту, иако сам додуше две године становао на Бановом брду када ми је жена била трудна, али ја сам у том перуиду сваки дан три пута дневно долазио на Нови Београд. Људи који нису са Новог Београда не разумеју то, не схватају тај наш осећај.