Зовем се Слободан Кузмановски, у свету репа познатији као Киза Робин Худ, иначе из блока 70 у који сам се доселио, ако се не варам, у мају 1975. године. Сви смо овде доселили, никог нисам познавао, сваки дан – нова авантура. У мојој згради је било отприлике четири или пет станара, можда двоје деце. Временом су долазили људи, а ево сада има већ 45 година традиције у овом блоку и много генерација је већ прошло. Данас смо већ крај са традицијом, не превеликом, али ипак традицијом и одређенa нормa понашања се усталила овде у крају. Не може баш свако овде да прође, дефинитвно… Фолиранти никако, њих нико не воли овде, иако и њих има.

Као клинци смо се бавили спортом – у блоку има неких двадесетак терена. Човек је стварно морао да зна да игра и фудбал и баскет да би дошао на неки од тих терена и ту се изиграо. Не знаш да играш – седиш са стране. Ту су се бирале најбоље екипе, па се гледало ко с ким игра… Знали смо неки пут да закаснимо, па прођемо кроз цео блок да бисмо нашли неки терен и на крају завршимо на некој трави. Шта ћеш – вежбај… Није ни чудо што су све оне генерације узимале силне титуле, морао си да знаш да играш – фудбал, баскет, шта год.

Школа „20. октобар“ била је једна од најмодернијих у региону, тако да су овде долазили они који су хтели да тренирају… Овај блок је веома везан за спорт, нарочито за оно старо југословенско друштво. Овде је Дражен Петровић тренирао, покојни Аца Јањић је такође из блока, професор физичког – велики педагог, сви смо га волели. Разноразни познати спортисти су долазили овде да тренирају… Ми смо отприлике знали ко је Шибенка, био је млад играч тада и сећам се, тренер је поделио салу на два дела и изабрао једног мог другара и мене и рекао: „Дођите, бацајте му лопту“. Ми, шта ћемо, бацамо човеку лопту, а он не маши уопште… На крају питамо: „Ко је то?“, он каже: „Дражен Петровић“. Ми ту причамо после: „А, то је онај мали из Шибенке“… Сви знамо шта је после постао.

Веровали или не, у оном времену кад није било интернета, торента и свега, школа је организовала одласке у биоскоп. Одосмо ми једном у Сава Центар на премијеру филма „Флешденс“. Не знам ко је бирао филм, али му свака част, тј. не знам да л’ да га проклињем или да га волим због свега што се развило касније. Тад сам први пут видео брејкере и хип-хопере и све што су момци из групе „Рок стеди кру“ радили. Ја сам после тог филма отишао кући, заборавио цео филм и само ми је та сцена остала у глави. „Шта је ово брате, шта је ово, шта је ово…?“, питао сам се док нисам сазнао, и онда прешао из правца рока и метала на хип-хоп.

Хип-хоп је овде присутан од ’83.године, а реп тек од ’91, односно један талас пре оног који данас сматрају званично првим таласом ком смо припадали ми. Било је много људи који су радили нешто на ту тему. Још увек је све било неприпремљено за долазак тог правца, све је било другачије.

Хип-хоп се догодио људима, а нису знали шта се догодило.

Први пут кад смо кренули да носимо то по емисијама, људи су били у фазону: „Шта је тај реп, то су оне причалице, иде музика и нека нарација…“ , па рек’o, није баш тако… Ето, док смо убедили народ, ево где смо данас. Данас свуда имате репере, у блоку сада да прође неко, има нешто своје да „баци“…

У то време деведесетих година сам се помирио с тим да ствари не стоје тако добро и одлучио да видим шта могу да урадим овде. Могао сам да одем преко, да одем овде у криминал, јер од редовног посла се није имало ништа – плата ти је била две марке, буквално две марке, значи два што кажу „еура“. Па ти живи са два евра, пријатељу… Одувек сам волео поезију, уметност и музику, па су другари из тадашњег бенда су дошли на идеју да направимо нови бенд. Рекао сам да ћу ја писати текстове, па полако… Тај први албум је и испао тако бесан и љут, некомерцијалан; нисмо имали ни једну комерцијалну песму на албуму. Само смо пресликали како смо се осећали. Тада сам имао јако тежак задатак, јер сам морао да испричам приче четворо људи испред „Робин Худа“ – своју, причу Слободана Стевановића-Пацова, Петра Мулца и Горана Жабренца. Све различите приче – двојица из Земуна, један с Новог Београда и један с Карабурме. Ја сам могао да пишем, радим и репујем из своје перспективе и нико од њих се не би љутио у оно време, али опет сам ја ту сам са собом поразговарао – имао reality check, и одлучио да нас је четворица, да ћу пажљиво да слушам оно што они причају и упознајем њихове животе, што сам на крају имплементирао у музику. То је и била поента „Робин Худа“ – ми ти кажемо како ми то видимо, а ти види шта ћеш даље…

На Новом Београду је било много бендова, жанровски од панка, кросовера, метала, рока – овде се стварно свирало. Све просторије за вежбање, којих није било много, биле су пуне. Прве које бих издвојио из тог доба су „Флип Аут“, класичан кросовер бенд, са којима смо доста сарађивали, затим „НБГ“, панкери који су радили и пре него што сам се ја и дотакао музике, затим „Тотална деструкција“, Александар Џанкић из „Who is the best“, Бане Бојовић „Саншајн“ и цела „Саншајн“ екипа, сви они су Новобеограђани… Буца бубњар, који је данас свештено лице, он је радио и са „Брејкерсима“ и „Дисциплином“, „Саншајном“ и још много бендова, па цела „Сик Тач“ екипа, Лаза 33, „Психоактив трип“, мали Спектрум, Ропе – на Новом Београду стварно има обиље нас музичара…

Свака ова зграда у блоку је једно острво у неком лудом океану.

Блоковима недостаје сађење дрвећа, културне институције, рад на омладини и клинцима и то буквално рад, а не да буду препуштени само систему. Требало би средити ове блокове. Ово несређено већ изгледа добро, а ми из блока би то требало да уредимо, а не да нам долази неко са стране… Међутим, толико смо заузети својим животима, сваки минут нам је важан због опстанка и преживљавања, па немамо времена. Сви ми знамо шта треба, али се поставља питање колика је наша моћ да то урадимо. Овако разједињени немамо никакву моћ, а уједињени, вероватно бисмо могли нешто да урадимо, без политике која разједињује на мала острва…