Зовем се Владимир Нишавић, долазим из 33. блока, а одрастао сам у 38. блоку. Негде ’94/’95. сам се преселио у 33. блок, где сам сада. Сваки блок има нешто специфично, а ето ми имамо Генекс и текме које су завучене у такозваној „рупачи“, тј. на фудбалском терену у сред блока где је и ФК „Нови Београд“. Нови Београд је тако направљен да свака „коцка“, тј. сваки блок има свој тржни центар, раније су то биле робне куће. Направљен је тако да буквално не мораш да одеш у други блок, а камоли у град. Као клинац сам баш био везан за Нови Београд, тако да сам тек у осмом разреду први пут у животу био у Кнез Михајловој улици.
Музику сам одувек обожавао и у неком тренутку сам чуо потпуно другачију музику за коју су ми рекли да је реп. Иако баш нисам разумео шта причају, највише ми се свидео тај ритам и што су спомињали блокове. То је музика на мојој фреквенцији – не превише агресивној, а ни превише спорој. Чак сам временом, после толико дуго слушања репа, скапирао да ми је кул и фанк и соул, као неко корење репа.
Још сам као мало дете спушао трегере и ложио се на реп, иако нисам имао амбицију да се бавим тиме, али сам одувек сам био у фазону да ћу и ја нешто да напишем, барем нешто да покушам.
Био сам сигуран да ћу бити кошаркаш, да ћу да играм овде-онде, а када је та прича са кошарком пропала, са неких 17 или 18 година сам опет био напољу и нисам радио ништа. Ту је било пар људи сличних мени у окружењу, попут Жутог и Бранка и онда смо били у фазону: „Ај’ да снимамо…“. Снимали смо код мене гајби на неком компјутерском микрофону, па су нам требале матрице, па смо их ту правили, па док сам ја скапирао четири такта и све остало, ту је прошло годину-две и на крају схватисмо да је то што радимо у ствари супер – сад ћемо ми да купимо шта нам треба и ту ћемо по цео дан да снимамо. То смо и урадили, у соби од моје бабе у 38. блоку нам је био први студио. Ту смо блејали, а ја сам 3 године снимао по 3 песме дневно, што своје што туђе, те их сређивао и писао… Искрено, то ми је био неки период живота кад нисам много размишљао о томе шта радим, него сам само радио, без да сам слушао те песме… После неке две или три године смо схватили да би требало мало да се уозбиљимо и да имамо шансу да се тиме бавимо. Мислим, не да се бавимо – чак ни тада ми није падало на памет да ћу ја од тога да зарађујем не знам какве паре и да живим само од тога. Данас, после 16 година бављења тиме, отворила су ми се врата и једноставно, сада желим да се бавим тиме. Трудим се да стално учим нове ствари везане за микс, продукцију, да свирам којекакве инструменте, компонујем и пишем. Пронашао сам се ту и највише на свету бих волео да се бавим само тиме, да не морам да радим ништа друго, али је то изузетно тешко у свакој држави, а код нас још екстремније. Тако да повремено нешто радим, повремено се бавим само овим и за сада сам океј, а видећемо за даље.
Нови Београд је имао утицај у свим таласима експанзије српског хип-хопа и репа, који су настали деведесетих појавом Груа, Робин Худа и Саншајна. Некој генерацији је то златно доба, некој су двехиљадите, када су били Синдикат и Ајс Нигрутин, некима смо ми златно доба – када је био трећи худ реп талас, а некоме је четврти талас златно доба, јер је реп ушао у народњаке, па се ту сада и зарађује… Пример колико је реп био популаран је група Саншајн, а сам Бане је био тадашња суперзвезда, па нам је у основној школи у неком петом разреду наша учитељица музичког говорила: „У нашу основну школу је ишао Бане Саншајн“… У том трећем таласу смо ми, Марлон, ТХЦ и други, а наш допринос и наш трип у српском репу је био „худ реп“ – ми смо у блоку, живимо тако, Жути живи тако, Бранко живи онако… сви живимо другачије, сви све другачије капирамо, али смо и сви ту заједно – блејимо.
Ми смо ликовима из краја мало приближили реп.